РЕАГОВАЊЕ
Дневној новини ,ДАН“
Здравко Тошковић, потпредсједник Странке српских народњака
5. фебруар 2010

Изјава Славена Радуновића, потпредсједника НСД, о наводној ,,крађи мандата матичним странкама“ представља једну од тежих неистина које је у последње вријеме изговорио неко на политичкој сцени Црне Горе. Као одборник Странке српских народњака и шеф одборничког клуба Српске листе у Подгорици остао сам вјеран програму и националној идеји СЛ и Српске народне странке које су освојиле повјерење српског народа на изборима у септембру 2006. године. На исти начин су поступили и остали одборници ССН-а. У међувремену, тројац Мандић-Даниловић-Радуновић добио је паре да ликвидира Српску листу. Славен Радуновић може о крађи да држи предавања остацима своје странке која, да није убиједила дио ванпарламентарне опозиције за заједнички наступ на локалним изборима, не би имала цензус ни у једној општини у Црној Гори. То што је бизнисмен Радуновић један од активнијих партнера тајкуна у процесу разбијања Српске листе не даје му за право да се служи голим неистинама у политичкој борби. Поготово не може он, и не могу преостала двојица разбијача Српске листе, да причају о некаквој крађи. Нека пођу од себе и објасне зашто су украли гласове српском народу на изборима 2006. године. Гдје су сада права Срба?

Комунисти, демократе и нафора (YouTube)

Нафора је освећен хлеб који се верницима дели на крају литургије (или током причешћивања онима који се причешћују). То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави – агапе, где се после Богослужења заједно вечерало, певале се духовне песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: полако, у реду, прилази се свештенику који дели нафору (прво прилазе стари, немоћни, деца, затим мушкарци па жене). Када се дође на ред, побожно се прекрстити, целивати икону, затим крст у руци свештеника, затим се преко левог длана прекрсти десни длан, свештеник ставља на десни длан нафору и тада се свештенику целива рука. Нафора се са десног длана директно ставља у уста, пажљиво водећи рачуна да ни једна мрвица не падне са длана. Нафора се не узима левом руком нити само у прсте, него на длан десне руке.

(Појашњење о нафори преузето из Мисионарског листа манастира Ђурђеви Ступови, бр. 1, односно са Facebook адресе:
http://sr-rs.facebook.com/topic.php?uid=157151510828&topic=11285)

Pljuni, pa poliži:
Neka kuče pusti nogavicu

Aludirajući na Narodnu stranku, Slaven Radunović iz Srpske liste je rekao da postoje male partije koje se zakače za velike, kao kuče za šetača u parku.
„Kad je to veliki pas imate dva izbora: da ga potjerate, ili da pobjegnete, vrlo legitimno. A kad je kuče u pitanju, možete da pretrpite da vas gricne za nogavicu i da ga vučete za sobom, jer znate da kad god hoćete možete da ga tresnete nogom i da ono otpadne. Mi smo neke naše kolege iz opozicije htjeli da neko vrijeme pustimo da idu sa nama, međutim ukoliko u najkraćem periodu ne odluče sami da popuste našu nogavicu i da nas oslobode, moraćemo da tresnemo nogom, a oni će onda vjerovatno pod skute DPS-a odakle su nam i došli“, rekao je Radunović.
Upitan da odgovori misli li konkretno na Narodnu stranku, Radunović je rekao da je odgovor očigledan.

(Četvrtak, 20. novembar 2009, press Nevena Gošovića, Branka Radulovića i Slavena Radunovića)

Пљуни, па полижи:
Пецо да послуша Милету Павићевића

Андрија Мандић о Предрагу Поповићу и Народној странци
Јул, 2006. године

Колико господин Предраг Поповић има политичког капацитета да било коме дијели некакве лекције најбоље сведоче његова ноћења у полицијској врећи у кампу специјалних јединица на Златици током НАТО агресије на СРЈ у априлу 1999. године. И умјесто да заћути због те велике бруке, ко о чему: он данас од зоре до мрака о поштењу, баш као некад о скраћењу заједничке државе ,,страћаре“.

Док сам ја са својом браћом, комшијама, кумовима, пријатељима и свим часним Србима бранио земљу од НАТО-а, Предраг Поповић је скупа са најцрногорскијим министрима из Народне странке у Влади Филипа Вујановића планирао акције искључивања воде и струје војним јединицама на територији Црне Горе у вријеме непосредне ратне опасности и ратних разарања. Зато, више немам намјеру да полемишем са људима који су Савезну Републику Југославију називали ,,страћаром“ покушавајући жешће од Либералног савеза да је разграде на начин на који је то пошло за руком црногорским сепаратистима у мају 2006. године.

Молио сам, у заиста много наврата, на трибинама Народне странке њене тада истакнуте говорнике да смијене Новака Килибарду и врате странку српским коријенима и изворном програму. Међутим, џаба је била моја прича, јер су се будући министри припремали да оснују Дукљанску академију наука и тзв. Црногорску православну цркву у сред полицијског логора за обуку на Цетињу. Зато и тврдим да је ред да се нађу свуда тамо гдје тзв. ЦПЦ прави јавне скупове уз полицијску подршку, јер су они директно одговорни за то што Мираш Дедеић и група његових истомишљеника данас изазивају бруку по Црној Гори.

Очекивао сам да се Поповић и чувени министар Шоћ који је регистровао полицијску приколицу Мираша Дедеића, послије свега, повуку из политичког живота, а они у бејзбол качкетима, са сређеним фризурама и краватама из бољеживеће коалиције и коалиције за државни социјализам наставаљају да шире деструкцију и нападају часне Србе који се боре за опстанак свог народа у антисрпској Црној Гори. Темеље овој наказној државној творевини, коју ми никада нећемо признати, поставили су Народна странка и СДП.

Зато јавно позивам Предрага Поповића да престане да довршава свој наопаки наум борећи се против права за српски народ и да послуша савјете свог кума Милете Павићевића како би могао коначно да добије неки дуго сањани чин, рецимо старијег водника задуженог за испомоћ војницима које погоди сунчаница. И да не заборавим, да престане да трчи за камерама док држи бејзбол капицу на глави и мирише се влажним марамицама, јер се коначно мора концентрисати, засукати рукаве и почети изборне припреме, пошто га вјероватно нико више неће у коалицију. А мора се изборити, части ради, макар за стотину гласова на следећим изборима, јер му странка има више година него бирача.

Архиепископи:
Свети Сава (1219 – 1233)
Свети Арсеније I Сремац (1233 – 1263)
Свети Сава II (1263 – 1271)
Данило I (1271 – 1272)
Свети Јоаникије I (1272 – 1276)
Свети Јевстатије I (1279 – 1286)
Јаков (1286 – 1292)
Јевстатије II (1292 – 1309)
Свети Сава III (1309 – 1316)
Свети Никодим (1317 – 1324)
Свети Данило II (1324 – 1337)

Патријарси:
Свети Јоаникије II (1338 – 1346)
Свети Сава IV (1354 – 1375)
Свети Јефрем (1375 – 1379)
Свети Спиридон (1379 – 1389)
Свети Јефрем (1389 – 1392)
Данило III (1392 – 1398)
Сава V (1398 – 1406)
Данило IV (1406.)
Кирило (1407 – 1419)
Никон (1420 – 1435)
Теофан (1446.)
Никодим II (1446 – 1453)
Арсеније II (1453 – 1463)
Макарије Соколовић (1557 – 1571)
Антоније Соколовић (1571 – 1575)
Герасим Соколовић (1575 – 1586)
Саватије Соколовић (1587.)
Никанор (нема податка)
Јеротеј (1589 – 1591)
Филип (1591 – 1592)
Јован (1592 – 1614)
Пајсије I Јањевац (1614 – 1648)
Свети Гаврило Рајић (1648 – 1655)
Максим Скопљанац (1655 – 1674)
Арсеније III Чарнојевић (1674 – 1690)
Калиник I (1691 – 1710)
Атанасије I (1711 – 1712)
Мојсије Рајовић (1712 – 1725)
Арсеније IV Шакабента (1725 – 1737)
Јоаникије III (1739 – 1746)
Атанасије II Гавриловић (1747 – 1752)
Гаврило II Сарајевац (1752.)
Гаврило III (1752.)
Викентије Стефановић (нема податка)
Пајсије II Грк (нема податка)
Гаврило IV Грк (нема податка)
Кирило II (1758 – 1763)
Василије Јовановић (1763 – 1765)
Калиник II Грк (1765 – 1766)
Димитрије (1920 – 1930)
Варнава (1930 – 1937)
Гаврило (1938 – 1950)
Викентије (1950 – 1958)
Герман (1958 – 1990)
Павле (1990 – 2009)
Иринеј (2010…

Епископи Српске православне цркве за новог српског патријарха изабрали су Његово преосвештенство епископа нишког Иринеја. Звона на Саборној цркви огласила су се око 14 часова и 20 минута, што је означило да је изабран 45. патријарх.
Новоизабрани патријарх Српске православне цркве Иринеј нишки рекао је да је његов избор била воља Божја и воља Светог архијерејског сабора.
“На ту часну и тешку дужност изабран сам уз помоћ браће архијереја са којима ћу заједно носити бреме и све проблеме”, рекао је владика Иринеј непосредно по избору.
Епископ бачки Иринеј Буловић је рекао на конференцији за новинаре да је нови патријарх изабран “апостолским жребом” и да је било четири круга гласања.
Такође, је казао да је избор текао хармонично у атмосфери братске љубави свих учесника Сабора.
Интронизација новог патријарха биће сутра у Саборној цркви у девет часова, а накнадно у Пећкој патријаршији.
Поред Иринеја нишког у последњем кругу били су још и митрополит-црногорско приморски Амфилохије Радовић и епископ бачки Иринеј Буловић. Коверту са именом патријарха извукао је архимандрид Гаврило из манастира Лепавина у Хрватској.
Епископ нишки, Иринеј Гавриловић, рођен је у селу Видова код Чачка 1930. године. По завшетку гимназије, уписао се и завршио Богословију у Призрену, а потом и Богословски факултет у Београду. Прије 50 година, у манастиру Раковица, од његове светости Патријарха Германа, примио је монашки чин и добио име Иринеј.
Након тога на Свету Петку у цркви Ружица испод Калемегдана рукоположен је у чин јеромонаха. Послије постдипломских студија у Атини, постављен је за управника монашке школе у манастиру Острог.
По повратку у Призрен постављен је за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа његове светости патријарха српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније изабран је за епископа нишког, гдjе се налази 35 година.

Како је лажни војвода ударао лажне печате?

,,Далеке“ 1998. године, 14. јануара, догодио се народ пред Скупштином и Владом Црне Горе. На ,,данашњи дан“. Тај случај, сам по себи, искључиво је пропратни елемент ове приче. Важни су представници Народне странке – др Божидар Бојовић, чланови Организационог одбора тадашњег Великог народног митинга. Важан је и један ,,осушени“ редар, испод чијег имена, на једном од докумената, можете препознати печат ДПС-а.

Тема данашњег времеплова битна је из више разлога. Па, рецимо, најважнији – константна лаж лажног војводе да су у СНС-у увијек радили само хонорарци. Истина је сасвим другачија. Андрија Мандић и Горан Даниловић опљачкали су СНС-ове ,,хонорарце“. Паралелно, имовински су ојачали.

Данас црвени војвода преостале запослене у НСД-у ,,отпедаљује“ убјеђујући их да им је боље да негдје нађу стални посао. Логичан завршетак приче човјека који је преузео обавезу да задави Српску листу. За паре. Дакле, с разлогом. Најефикаснији начин за реализацију таквог подухвата јесте промјена ,,крвне слике“ окружења кроз чишћење свих национално оријентисаних кадрова и свједока, те страначке администрације. Пластичније, свих који памте неку другу идеологију.

Када је лажни војвода ударио лажне печате у радну књижицу Мираша Ђурђевца, оснивача Српске народне странке, назирао се референдум о државно-правном статусу Црне Горе. Андрија Мандић је већ добијао тајкунске паре, најчешће на руке Горана Даниловића. Идеална прича за вријеме када и Црна Гора буде елементарно демократска држава у којој ће непристрасни државни орган, или комисија, испитати поријекло имовине политичара из редова власти и опозиције. Некадашњих и тадашњих. Стрпљиво, када год да дође тај дан. Уобичајено је, поготово у ,,европским“ земљама које су превазишле терет транзиције да се, под притиском јавности, направи и таква врста искорака. Ова генерација ће, држим, дочекати и тај свијетли празник.

Примјера ради, везано за данашње приповиједање – у првој транши, током љета 2005. године, Андрија Мандић и Горан Даниловић подијелили су 70.000 донаторских евра, а тридесетак хиљада уложили у кампању ,,уклањања границе“ са Србијом. Уочи референдума.

Случај господина Ђурђевца. Дугогодишњи одборник јединствене Народне странке и Српске народне странке, члан Главног Одбора и Предсједништва СНС-а, стигао у страначку централу на Старом аеродрому, у Подгорици. Био је константно запослен од 1999. године обављајући, између осталог, и послове координације страначких активности у Никшићу, у складу са договором са руководством СНС-а. Предсједник Извршног одбора СНС-а и предсједник странке од јесени 2003. године, Андрија Мандић, варао је, не само Ђурђевца, да редовно регулише обавезе држави када су у питању пропратни технички елементи радног стажа за десетак запослених, од јесени 1999. године.

Црвени војвода је прво саопштио техничком лицу, запосленом у централи Српске народне странке, чији идентитет нећу помињати, јер човјек није крив (радио је по инструкцији ,,овлашћеног лица“), да ,,удари“ улазни и излазни печат у радну књижицу Мираша Ђурђевца. Након тога је долетио и сам црвени војвода, у лаганој варијанти, као да завршава неки успутни посао. Пошто је био ,,овлашћен“, потписао се испод печата и тиме потврдио да је ,,повезан“ радни стаж запосленом у Српској народној странци у односу на претходни посао из радне књижице. То што Српска народна странка, вољом Андрије Мандића, није уплатила ни цента Фонду ПИО, и поред два печата у радној књижици Мираша Ђурђевца, врх је леденог бријега махинација црвеног војводе. У конкретном случају, искључиво мислим на махинације са индивидуалним реперкусијама и неугодностима.

Све да судски оспори један једини случај, у наредном периоду, видјећемо како ће Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ оправдати десет или двадесет који слиједе.

Мираш Ђурђевац, иначе, дошао је тада у централу Српске народне странке, да би закључио радни ангажман и засновао, након тога, нови у општини Никшић.

Када смо црвеног ДПС-овог војводу питали зашто је тако поступио са Мирашем Ђурђевцем, он се почео бранити да се Мираш ,,нафатир’о“ од Народне слоге 1996. године, те да је ,,тако купио вртачу у Будошу и шкоду“. Остале детаље нећу помињати због Мираша Ђурђевца и његове породице. Описаћу их, нема спора, ако буде потребно. Људсковина Андрије Мандића огледа се и у терминологији коју користи приликом разговора са техничким лицем када му саопштава:
- ,,Удари му тамо печат. Као да ће мудросер никшићки знати је ли му печат валидан. Нећемо му, иначе, ништа уплаћивати, имамо пречег посла. Доста сам се ја мучио око његових ,,трознака“ када смо рушили Божа. Док он сазна да му нема радног стажа, питање је ђе ћемо бити и ја и он.“

Претпотстављам да Мирашу Ђурђевцу неће бити напорно да провјери ове тврдње у Фонду ПИО. Ако нигдје друго, а оно у службеним просторијама у Подгорици, поред стадиона ,,Будућности“.

Он није био једини представник СНС-а у Организационом одбору Великог народног митинга, уочи Ђукановићеве инаугурације на Цетињу, 15. јануара 1998. године, када је власт у Црној Гори и званично пала у руке сепаратиста.

А Мандић? Мегаломан, истанчани мегаломан. Патолошка потреба да нешто почне од њега. Уистину, не уображава да је геније, велики умјетник, непризнати стручњак, месија или рођени војсковођа. Искључиво има нереалне политичке планове, замагљену стварност, недостижне личне циљеве и, попут технократског Џона Дилинџера, ослобађа се свих који пуште коријене. Привид талентованог преваранта коме није проблем да ,,запали“ и слаже свакога. Кошмар ,,изузетног значаја“ који има, важности и више вриједности у односу на конкуренцију ,,ослободили“ су га стварности. Зато се више и не сјећа ко му је савезник, а ко противник. Глуми ,,малог“ Света Маровића којим се одушевљава. Опонаша га већ мјесецима. Само што Маровић свакога схвата озбиљно, и не кревељи се.

Мираш Ђурђевац није усамљени случај, него правило. У односу на Мираша Ђурђевца освета је наступила на егзистенцијалном плану, док је појединце из врха тадашње Народне странке – др Божидар Бојовић тукао приземније, не могавши да отрпи њихову симболичну политичку улогу током јануара 1998. године.

Допунске приче ради, Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ никада није опростио Ранку Кадићу што је био преговарач у име Демократске партије социјалиста – мр Момир Булатовић и Народне странке – др Божидар Бојовић, у вили ,,Горица“, када су ескалирали народни протести против Мила Ђукановића и ДПС-а, СДП-а и Народне странке Новака Килибарде. Кадић је, тада, заједно са Предрагом Булатовићем, шефом опозиционе делагације и мр Зораном Жижићем, преговарао са представницима режима о решавању сукоба између присталица Момира Булатовића и ,,народне милиције“. Са Радојем Контићем, прије свих. Помагао је, или посредовао, ако је вјеровати извјештајима периодичних новина из Србије, Горан Матић, министар из редова ЈУЛ-а. Андрија Мандић био је возач делагације ДПС-а мр Момир Булатовић и НС-а др Божидар Бојовић. Жмигавцима је упозорио обезбјеђење виле ,,Горица“ да стиже љута опозиција.

У вријеме раскола у Српској народној странци, који је окончан смјеном Божидара Бојовића, у јесен 2003. године, Андрија Мандић је тврдио да је Ранко Кадић ,,војно грло“, те да је зато 1998. преговарао у вили ,,Горица“. Исте оптужбе понављао је, током шаптачких диверзија и изборне кампање 2006. године када је Кадићева странка наступала у предизборној коалицији са Социјалистичком народном партијом и ушла у Парламент, са једним, уз два мандата Народне странке и осам Социјалистичке народне партије. Црвеног војводу тада је забољела Кадићева неспремност да се придружи Српској листи.

Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ убјеђиваће Ферхата Диношу, након расписивања которских локалних избора 2008. године, да је Кадић ,,много паметнији“ откада му је он, црвени војвода, ,,наручио пребијање“ након сједнице Главног одбора Српске народне странке.

Пластичније:
– ,,Видиш ли овога Кадића, мој Ферхате?“, ћаска Мандић пућкајући неку спорогорећу цигару.
- ,,Видиш ли колика је то глава? Много је паметнији од тренутка када су га моји истамбурали. Ваљда му се нешто испретурало…“
Након дискусије силази и посланик Кадић:
- ,,Ево, Ранко, управо причам Ферхату како смо се испомагали током каријере и како си ти мени ваљао. А и ја теби, мико мој… Сједи да попијеш нешто…“, тврди и нуди црвени војвода док врхом цигарете ,,буши“ скупштинску пепељару са државним грбом Црне Горе. Кокошком, како га је у том земану крштавао.

Уосталом, Кадићу ће опет бити све јасније када добије стари позив, у новом паковању, за гашење странке на чијем је челу. Из Мандићеве фиоке, из домаћег Пентагона.

Документа која сам приложио, а која свједоче о првом јавном ,,дочеку“ Српске нове године након другог свјетског рата, пред Скупштином Црне Горе, потврђују да је Андрија Мандић био последњи на списку редарске службе Великог народног митинга (Списак лица потребних за рад Организационог одбора). Не спорећи да су, прије њега побројани новинари, глумци и песници, имали реалну улогу у стварању претпоставки за домаћу, традиционалну и национално пријемчиву атмосферу, логично је да је Инфериорни Преварант (hocus pocus prevarantus), затезао наранџасте траке око руку осталих редара или чинио нешто слично на ползу достојанственог народног скупа.

Пет година касније тврдио је да је могао само да надзире истовар ћепаница, балвана, сендвича, јогурта и препечене шљивовице који су стигли дванаестог јануара у касним вечерњим сатима. Није, вели, знао шта друго да ради, јер га преосталих једанаест колега из СНП-а, односно из његове ,,радне групе“, нијесу консултовали око ствари за које су били скупа задужени.

Прије него ће се, три године касније, назирати парламентарни статус СНС-а, кроз коалицију ,,Заједно за Југославију“, црвени војвода је био вриједан, као комунистички ударници током Прве петољетке. Није умио рећи ,,не“.

Коментаришући, када питају знатижељни за Мандићев лик и дјело, Божидар Бојовић би одговарао:
- ,,Добар, добар… Добар… Послушан. Шта ће… добар је… Трчи стално.“
Пред собом је имао младо и чечураво момче, које се није одвајало од мјењача у голфу, двојци, у бијелим чарапама и патикама, кошуљи и фармеркама. Неуморан… ко би наслутио да ће временом постати црвени војвода који ће узимати паре од подгоричког подземља за процес ,,рушења“ власти. Што би рекао један београдски афористичар: ,,Инвеститор је испунио еколошке стандарде. Опрао је паре.“

Исто то момче бијаше лични возач Божидара Бојовића, Ранка Кадића и Пеца Поповића када су ишли код др Радована Караџића, оснивача Републике Српске. То неће спријечити црвеног војводу да у јесен 2009. године, у ,,Живој истини“ код Дарка Шуковића, осуди злочине у Републици Српској, поготово ,,онај у Сребреници“. Још мање да нуди гостовање у ,,Живој истини“ свештенику СПЦ који буде спреман да позове Радована Караџића и Ратка Младића, у име Цркве, на предају Хашком трибуналу, у сусрет референдуму о независности Црне Горе.

Крај свог политичког круга наговијестиће када је стопирао до тада подразумијевајућу помоћ Српској Православној Цркви за дочек Српске нове 2009. године, пред црквом Светог Ђорђа у Подгорици. ,,Оставио“ је Цркву да се сама снађе. Зато је дочек 2010. био масовнији и благословенији.

Проглас Великог народног митинга

Чланови Организационог одбора из Народне странке – др Божидар Бојовић

Редар

А Р Т Е М И Ј Е
По милости Божјој Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
свему свештенству, монаштву
и свима верним синовима и кћерима духовним
сверадосни Божићни поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Велико и преславно чудо, изврши се данас!
Дјева рађа и утроба се не повређује; Логос
постаје тело, и од Оца се не одваја. Анђели
са пастирима славослове, и ми са њима кли-
чемо: Слава на висини Богу, а на земљи мир“.

Премила и слатка тајна Богооваплоћења Сина Божијега испуњава данас радошћу небо и земљу. Анђели певају, пастири се радују, мудраци хитају а Пресвета Дјева бди над својим чедом. Јосиф се смућује, а Ирод бесни од јарости. Чуо је о необичној звезди која најављује рођење новога Цара. Смишља освету, пролива крв недужних младенаца, али се Божји промисао остварује. Тајна до тајне, чудо до чуда, једно веће од другога, испуњују данашњи празник. Наша се срца радују а грла певају јер знају и осећају да нам се данас родио Спас у пећини Витлејемској у граду Давидову. И тако из године у годину, из века у век, из миленијума у миленијум, из нараштаја у нараштај. Та радост ничим и никим не може бити спречена ни помућена. Њено исходиште није у спољашњим условима, већ у недрима Оца Небескога и у унутрашњем устројству наше душе. И ми на Косову и Метохији већ једанаести пут дочекујемо Божић на архипелагу, у гетоима, међу бодљикавим жицама. Па ипак, ево, радост зрачи са лица ваших. То је одраз мира и спокоја у душама нашим. Ако наш спољашњи човек и страда, унутрашњи се обнавља и душа остаје умирена под Божијим скутом. Он нам је уточиште и сила; Он утеха и нада. Зато, нека се ори из наших грла и наших срца анђелска песма: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља“.

Божић – темељ свих хришћанских празника; Божић почетак нашег спасења. Боговаплоћење је највећи догађај после стварања света и човека. Циљ оваплоћења Бога Логоса јесте спасење рода људског. Бог Логос дође на свет: „да нађе и спасе изгубљено“(Мт. 18, 11; Лк. 19, 10). Својим оваплоћењем Господ Исус Христос је подигао људску природу из чулног у надчулно, из земаљског у небеско, из човечанског у божанско. Бог се јавио као човек међу људима из неизмерног човекољубља свог. Оболелој природи нашој потребан је био лекар; палом човеку потребан је био онај који би га подигао; одлуталоме од живота потребан је био оживотворитељ; отпаломе од добра потребан је био онај који би га вратио добру; закључаноме у тами потребан је био долазак светлости; заробљенику је био потребан откупитељ; затворенику – заштитник; држаноме под игом ропства – ослободилац. Све је то човек добио у Богомладенцу Христу. Ово је било довољно да побуди Бога да сиђе и посети људску природу, која је била у тако жалосном и тешком положају.

Кад се то десило? Кад се навршило време, Бог је послао Сина свог који је рођен од жене (Гал, 4, 4). По неисказаном милосрђу свом Господ се оваплоћује да испунивши човека божанским добром и истином и животом, врати га у првобитно блаженство безгрешности. Рађајући се од Дјеве, Господ Христос доноси благослов свеукупној природи људској, јер Господ се рађа да би, као једини моћни, вратио човека у првобитно достојанство.

Божић је ваистину Божји дан, у који је Господ учинио велико божанско дело за род људски. То је дан којим време постаје – време спасења нашег. Рађајући Господа Исуса Пресвета Богородица рађа избављење и просвећење, и живот, и спасење. Постајући човек, милосрдни Господ раскида окове греха са људске природе, чиме нас враћа у првобитно рајско стање. Рођењем Спаситељевим у пећини свим народима су отворена рајска врата. Витлејемска пећина постаје Царска палата.

Падом у грех првоздани Адам је сву твар повукао у смрт и трулеж, а Нови Адам – Богомладенац Христос својим рођењем обнавља сву твар која је била иструлела у злим преступима. Зато се рођењу Спаситељевом радују и горе и хумови и долине, као што се пева у црквеним песмама.

Кроз све што се збива са Богомладенцем Христом излива се на род људски животворна и спасоносна сила. Својим рођењем Христос као Бог дарује необичан препород потомцима Адамовим. На Божић се одиграла најдирљивија драма у овом свету: Рођењем Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа дарује се спасење роду људском, уништава се непријатељство између Бога и људи, рај се отвара, Херувим са пламеним мачем одступа од дрвета живота и род људски приступа и храни се рајском храном.

На дан свога рођења од Дјеве Господ Исус Христос увео је у овај свет све своје небеске тајне и истине и тиме је просветио на божански тајанствен начин сву твар и она је прогледала и познала свога Творца. На Божић је, дакле, извршена чудесна тајна: обновљена је природа тиме што је неизменљиви Бог постао човек. Нека би се свеблаги Господ Христос родио данас и у нашим душама кроз нашу смирену веру, кроз нашу еванђелску љубав, кроз наше молитве, кроз наш пост, кроз наше милостиње, кроз наше еванђелске врлине. Нека би се са Богомладенцем Христом у нама родило и заживело све што је Христово, све што је вечно и богочовечно.

Божић је програмски празник. Он одређује не само циљ нашег живота – да постанемо богови по благодати – него и начин како то можемо остварити. Свети Григорије Богослов у својој божићној речи позива и призива све верне: „Постанимо као Христос, јер је и Христос постао као ми; постанимо богови ради Њега, јер је Он постао човек ради нас. Узео је на себе оно што је лошије – људску природу, да би нама дао оно што је боље – Божанство; Он осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили; узе обличје слуге, да ми слободу добијемо; сиђе доле, да би се ми узвисили горе, би кушан – да би ми победили кушача; би лишен части – да би нас прославио; умре – да нас спасе смрти; узнесе се на небо – да себи привуче оне који су лежали доле у паду греха. Нека свако од нас даје све, нека плодоноси све Ономе који је Себе дао у откуп и замену за нас. А неће дати ништа такво какав је сам он, кад схвата тајну Христову и кад постаје ради Христа све оно што је Он за нас постао“.

Прослављајући рођење Христово ми величамо и Његову Пречисту Матер. Света Дјева је родила Сунце – Христа; Њиме се просветљује сва разумна природа светлошћу савршеног знања и удостојава се нетрулежности. Њој и Њеном Божанском Сину нека је и од нас вечна слава и хвала, а вама, браћо и сестре још једном сверадосни Божићни поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем

Епископ+АРТЕМИЈЕ
О Божићу 2009. године
У Манастиру Грачаница

Кравица, чисто српско село у општини Братунац (Срба 353, осталих 4), а под истим називом и веома познато и подручје које сачињава више српских села и заселака: Брана Бачићи (Срба 263), Бањевићи (Срба 38), Мратинци (Срба 218, муслимана 70), Поповићи, Липеновићи (Срба 235, југословена 3), Побрђе (Срба 196, муслимана 50), Кајићи, Оправдићи (Срба 434) и др.У тим селима живело је око 2.000 становника српске националности.

Од почетка сукоба у овом делу Подриња та српска села су, као и за време Другог светског рата, нападана од стране муслимана из Сребренице, Церске, Побуђа, Коњевић Поља, Јаглића, Касабе, безмало свих муслиманских насеља братуначке, сребреничке, зворничке и власеничке општине.

Оружане провокације и напади били су веома чести, али свакако најжешћи, претходно добро припремљен и организован напад веома јаких муслиманских снага, извршен је на православни Божић, 7. јануара, 1993. Том приликом су страдала сва кравичка српска насеља и убијени многи мештани из тих села. Оскрнављена и опљачкана српска православна црква. Тела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током целе зиме.

Насер Орић, командант ове акције, истражитељима Хашког трибунала је о случају Кравице изјавио: “ И једни и други су гинули ту… Сељане нико није помицао, остављени су да трухну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и између кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су се у Кравицу, носећи све што се могло употребити.“

И то је било тачно. Муслимани, подједнако цивили: жене, деца и старци, као и војници пљачкали су и разарали по Кравици све што су стигли и то је трајало више од два месеца. Званична сахрана жртава кравичке трагедије обављена је знатно касније, после ослобађања овог подручја и повратка Срба у Кравицу и остала села овог краја. Срби су се вратили у Кравицу тек 16. матра 1993. и тада су коначно сакупљена тела многих кравичких жртава. Сахрањени су након непуних седам дана по ослобођењу Кравице, 22. марта 1993. на српском братуначком гробљу.

Жртве: 1) Негослав (Микаило) Ерић, 1912. Кравица; 2) Крстина (Никола) Ерић, 1914. Кравица; 3) Пајкан (Пајо) Гаврић, 1963. Кравица; 4) Милован (Тодосије) Николић, 1946. Кравица; 5) Ристо (Крсто) Поповић,1920. Кравица; 6) Костадин (Ристо) Поповић, 1947. Кравица; 7) Мара (Васо) Божић, 1909. Мандићи; 8.)Стево (Стојан) Божић, 1951. Мандићи; 9) Крсто (Душан) Лазић, 1933. Брана Бачићи; 10) Миладин (Драго) Момчиловић, 1935. Оправдићи; 11) Васо (Марко) Николић, 1920. Брана Бачићи; 12) Митар (Цвијан) Николић, 1927. Кајићи; 13) Љубица Обачкић, 1918. Мратињци; 14) Танкосава (Васиљ) Стевановић 1938. Брана Бачићи; 15) Владимир (Стојан) Стојановић, 1915. Брана Бачићи; 16) Стојан (Митар) Јовановић, 1948. Кравица; 20) Иван (Владимир) Ђукановић, 1954. Кравица.

Одговорни за злочине: Подручје Кравице напале су муслиманске снаге састављене од припадника Армије БиХ са наведених околних подручја јачине преко 3500 наоружаних лица. Међу нападачима је од преживелих мештана препознат знатан број предводника и непосредних учесника у овом злочину: Насер (Џемал) Орић, 1967. из Поточара; Зулфо (Салко) Турсуновић, 1931. из Сућеске; Ферид (Авдо) Хоџић, 1959. Друм-Власеница; Бећир (Јакуб) Меканић, 1957. Бешић-Власеница; Шемсудин (Смајкан) Салиховић, 1964. Маћеси-Власеница; Неџад (Рамо) Бектић-Поручник, 1969. из Карачића; Хакија (Хусеин) Мехољић, 1949. из Сребренице; Сафет (Бајро) Омеровић- Миш из Вољавице; Веиз (Вехбија) Шабић, 1966. из Урковића; Незир Зебрић из Глогове; Шефик (Шериф) Ахметовић из Глогове; Мустафа Голић из Глогове; Есма (Ибиш) Киверић, 1951. из Бјеловца; Мирсад (Шабан) Сулејмановић, Скугрићи-Власеница; Јунуз (Осман) Мехић, 1958. из Јагодња; Ејуб (Латиф) Голић-Љубо, 1958. из Глогове; Фикрет Мустафић из Братунца; Мурат Авдић из Стублића; Мухамед Јахић из Дурића; Мурат Дурић из Дурића; Муниб Бећировић из Неђељишта-Власеница; Фадил Шахбаз из Братунца; Шабан (Шахбаз) Муминовић из Урковића; Мушан (Мехо) Османовић-Тајо, 1967. Маћеси-Власеница; Заим Мехић; Мехо (Мушан) Алић, 1960. Маћеси-Власеница; Абид Орловић из Братунца; Ћамил Муратовић из Глогове; Хамед (Дервиш) Османовић, 1961. Побуђе; Сулејман (Ибро) Мујчиновић, 1957. Побуђе; Фадил (Хасан) Дедић, 1961. Коњевић Поље; Есад Ибишевић из Глогове; Мујо Омеровић из Каменице-Зворник; Садик (Ахмет) Омеровић, 1967. из Глогове; Велид (Вехбија) Шабић, 1964. из Урковића; Кадрија (Сејфо) Јусић, 1960. из Вољавице; Шабан (Хасиб) Бектић, 1951. из Братунца; Екрем (Нуриф) Мехмедовић из Вољавице; Кадир (Алија) Хамидовић из Глогове; Бајро Османовић из Братунца; Шећо (Хамед) Делић, 1954. из Глогове; Мухамед Чикарић из Каменице; Шахбаз Бећировић; Амир Шиљковић; Шабан Муминовић; Рамо (Омер) Омеровић, 1946. из Сикирића-Братунац; Фадил Бећировић; Незир (Исмет) Мердић, 1963. из Глогове; Медо (Салко) Омеровић, 1952; Бајро Бећировић; Шаћир (Исмет) Омеровић, 1957. из Побуђа; и др.

Сведоци: Ратко Николић, Милорад Николић, Милена Милановић и Милосава Николић.

Извор: Кривична пријава надлежних органа Братунца; СРЈ: „Меморамдум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни (оп. Братунац, Скелани и Сребреница) против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“, поднет СБ ОУН 2. јуна 1993; Боро Милановић „Крвави Божић“, Магента, Београд 2000; Миливоје Иванишевић: „Хроника Нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд, 1994; Противтужба СРЈ Међународном суду правде у Хагу за злочине геноцида према Србима у бившој југословенској републици БиХ; „Српске жртве општине Братунац – претходни резултати“, Центар за истраживање злочина над српским народом.