СТОП ЕКУМЕНИЗМУ!

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

+

,,Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?”
(Св. Теодор Студит)

„Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре.“
(Св. Теодор Студит)

Извод из књиге „Екуменизам – пут који води у пропаст“

Људмиле Перепјолкине

(Санкт-Петербург 1992, г.)

приредио Епископ рашко-призренски др Артемије [1]

„Православни екуменисти“ у компромисима иду до молитвене заједнице, не само са неправославним „хришћанима“, већ и са нескривеним идолопоклоницима, окултистима и чаробњацима (Ванкувер, Камбера, Рим).[2]

Учествовање Православних Цркава у Екуменском покрету (ССЦ) као пуноправних или равноправних чланова, многи правдају и одговором да су тамо да би „Сведочили о Православљу“. Но то је само „изговор за грех“, јер они учествују у делима таме, која тежи да све неистине и јереси уједини у јединствену, свесветску „цркву“ без Христа. О томе убедљиво говоре чнњенице (нарочито у новијим сусретима). Тако је Митрополит смоленски Кирило (Гудјајев) на VII Скупштини ССЦ у Камбери (1991) отворено назвао овај Савез „колевком јединствене цркве”.

А дужност Православних је изразио св. Јован Богослов: „Што чусте из почетка у вама нека стоји” (I Јн. 2, 24): или: „Држи што имаш“ (Откр. 3, 11), као и свети апостол Павле: „О Тимотеје, сачувај што ти је предато…“ (I Тим 6.20), или: „Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се“. А ми шта чинимо? Црква Христова је „Стуб и тврђава истине“ (I Тим. 3,15),

Попустљив став „православних екумениста“ према неправославнима, само их утврђује у њиховим заблудама. (Какав је то грех, види крај беседе о св. Нектарију). Та попустљивост је супротна и самом Господу, који је рекао: „Ако ли не послуша ни Цркве...” (Мт. 18,17). Апостол Павле у посланици Галатима анатемише свакога ко би кварио учење Христово (па ма то био и анђео Господњи, или чак он сам, Павле): „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9).

2.

Екуменистичка „теорија грана” (Branch Theory), по којој је Црква подељена на православни, римокатолички и протестантски огранак, у потпуности противуречи учењу Православне Цркве. Јединство и јединственост Православне Цркве, увек су ватрено исповедали, проповедали и бранили сви свети Оци и Учитељи Цркве.

Велики савремени Православни Богослов, архимандрит Др Јустин Поповић, каже да „као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико цркава… Отуда је раздељење, деоба Цркве онтолошки, суштински немогућа. Раздељења (или: цепања) Цркве никада није било нити га може бити, а бивале су и биваће отпадања од Цркве (и искључења из Цркве). Тако су најпре отпали од Цркве гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали отпадници, припадници јеретичко-расколничког легиона” (Догм. Прав. Цркве, књ, III. Бгд. 1978, стр. 209 – 212)[3]

Богословски плурализам. који допушта и одобрава Екуменизам, није ништа друго до релативизација истине…

Свети Марко Ефески: „Никада се, о човече, оно што се односи на Цркву не поправља компромисима; нема никакве средине између истине и лажи.“

3.

,,Православни екуменисти” будући равнодушни према истинама наше вере, допуштају себи да признају како и јеретици имају свете Тајне.

Према Христовом учењу, сједињење човека са Богом врши се у светој Тајни Причешћа – светој Евхаристији (Види: Јн, 6, 51 – 56). Света Тајна Евхаристије сједињује људе са Богом, па их самим тим и међусобно обједињује у једно тело Христово, тј. Цркву. (А услов за то сједињење – Причешће, јесте да се има и исповеда вера Цркве, па и вера у Цркву – Једну, Свету…). Отуда нема и не може бити Причешћа изван Цркве. Дух Свети, Који претвара Дарове у Тело и Крв Христову, не може силазити на скупове јеретика, који су отпали од Истине.

То важи и за остале свете Тајне.

Стога, причешћивање неправославних (или са неправославнима), I n t e r c o m m u n i o n , које практикују екуменисти (у изјавама и у пракси), није ништа друго до скрнављење свете Тајне Евхаристије, хула на Духа Светога, „Јудин целив”, како је говорио Отац Јустин.

4.

VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу јула 1983. године. Тамо су 31. јула учесници те Скупштине отслужили „Екуменистичку литургију”. Главни „литургос” био је англикански надбискуп Ранси, а „саслуживало” је 6 протестаната, од којих су биле и две жене „свештенице”. У читању Светог Писма и изговарању јектенија учествовали су и „православни”, антихалкидоњани и римокатолици. Тако је римокатолички бискуп Паул Вернер прочитао Јеванђеље, а „православни” архиепископ Кирил (Гудјајев, сада митрополит смоленски) изговорио следећу молитву: „Помолимо се да ускоро достигнемо видљиву заједницу у Телу Христовом путем ломљења хлеба и благослова чаше за једним столом”.

Овом отвореном богохулном цинизму „православног архијереја” нису потребни никакви коментари.

5.

Присуствовање „православних екумениста” на екуменским конференцијама (скупштинама, ансамблејама), повезано је са прихватањем догматских компромиса и одступањем од Светог Предања, што је својеврсна издаја Православл.а. У свести помесних православних Цркава (и клира и народа), изменило се много тога од времена њиховог укључивања у Екуменски покрет.

Московски Сабор 1948. године имао је и изрекао изјаве строго православне. А сада? – Дитирамби у част екуменизма. Дружење са екуменистима раслабљује савести православних. „Зли разговори кваре добре обичаје” (IКор.15,33). Екуменистичко пријатељствовање (и дружење) слаби и брише границе међу вероисповестима, руши црквене ограде (налива мутну јеретичку воду у православно вино и разводњава га до непрепознатљивости. Епископ  Артемије).

Пример: Став Московске Патријаршије према ,,женском свештенству”. У Посланици Светог синода М. П. из 1976. г. одлучно је одбачен екуменски предлог да се дозволи „женско свештенство”, полазећи од тога да „Православна Црква сматра себе обавезном да по том питању следи свагдашњу и општеприхваћену црквену традицију, одређену Самим Господом Исусом Христом”. Истакнута је и чињеница да „црквена историја не зна за примере обредног служења жена” (ЖМП, Бр. 4, м. 1976. стр. 9).

6.

Екуменски сусрети, који су се након тога учестано одржавали, постали су разлог „постепеног отпадања” од Св. Предања, све до поменутог саслуживања „православниих јерараха” са „свештеницама” у Ванкуверу (83.). (О. Пајсије; „Жаба, лавор, врела вода“ прим. Епископ Артемије). У новије време, други јерарх Московске Патријаршије митрополит сурошки Антоније (Блум) усуђује се да теоретски образлаже могућност постојања женског свештенства јавно изјављујући како „не види богословске препреке хиротонисању жена” (Види: ςΟρθόδοξος τύπος, бр. 745 ς Αθήναι 29. 5. 1987. стр. 2).

7.

Учешће у Екуменизму  захтева  од  православних  нечувене уступке (на штету Истине и савести).

По светом Марку Ефеском, тој лучи Православља: „Дела вере не допуштају икономију” Архим Амвр. Пагодин, Св. М Еф стр.226).

8.

Јеретичност издања (и превода на енглески) Светог Писма од стране ССЦ 1983. г. које је под јаким утицајем феминистичког покрета и жеље ССЦ да им се додвори. Од свега новотарења најстрашније јесте то што су израз „Бог Отац” заменили изразом „Бог наш Отац/Мати” (God Mather and Father).

То дело, штампано под називом „Одломци Библије”, подрива саме основе Хришћанства, потпуно уништавајући догму о Светој Тројици.

9.

Да би се угодило Екуменизму, све више се скрнаве (деградирају, одбацују) свете Тајне. То нарочито важи за свету Тајну Исповести (чак: да је непотребна, ни као припрема за причешће (Епископ Артемије). Долази време када ће, под утицајем Екуменизма (и новопечених „богослова”), Тајна Исповести, можда, бити и потпуно заборављена, јер ће и клирици и мирјани (по савету и допуштењу нових богослова – духовника) допуштати себи (и другима) да се причешћују без претходног очишћења душе од грехова кроз свету Тајну Покајања, коју је установио сам Спаситељ (Јн. 20, 23).

Цариградски Патријарх Димитрије, дозволио је православним Грцима да се причешћују код римокатолика (Види Каноне: 52, Ап. и 102 VI. Бас. Саб.).

10.

КАЛЕНДАР.

Промена календара повукло је за собом и низ других, већих или мањих прекршаја…(То је само први корак у лево са стазе Православља, за којим су уследили многи, те се стигло до овога у чему смо сада – Епископ Артемије), као: допуштање причешћивања неправославнима; укидање Исповести, допуштање женама да се причесте у било ком стању, измена богослужбених текстова (… да одоле сваком непријатељу и противнику, уместо: да покори под ноге његове сваког непријатеља и противника), скраћивања Литургије (код Грка, а почело и код нас), допуштање венчања у забрањене дане (код Срба), диспенз за опело самоубицама (без разлике) (опет код Срба) итд.

„Литургијска обнова”, о којој се данас толико много говори, често пута иде до рушења свега усправног у Цркви, и завођења хаоса уместо поредка у литургијски живот перника.

11.

Екуменисти уводе нове „литургијске стилове”, тј. „богослужења” уз џез и рок муаику, и игру. Тако екуменисти играју (плешу) чак уз молитву Господњу, „Оче наш”.

12.

Римски Папа и Екуменизам.

Октобра 27. 1986. године, Папа Јован Павле II сазвао је у Асизију (Италија) 150 представника разних светских религија ради „заједничке молитве за мир”. Тамо су биле заступљене скоро све „верске” заједнице које постоје на земљи. (Тамо су били представници и СПЦ,, као и Московске Патријаршије. – Сама мисао да се иде на такве скупове, јесте пристанак унапред на заједништво у молитви са свим и сваким. Епископ Артемије).

„Скидање” анатеме из 1054. године „десило” се 7. децембра 1965. године између Цариградског Патријарха Атинагоре I и Папе Павла VI.

13.

Макијавелизам као метод „уједињења”. „Сестринске цркве”, пут унијатства итд.

14.

Принудно „покатоличавање”. (Примери из Галиције, западна Украјина. А могли би се навести и многи примери из историје Срба).

15.

Зближавање са монофизитима.

„Православни екуменисти” не траже уједињење „у истини и љубави” само са римокатолицима, непокајаним абог свог лажног исповедања, него и са антихалкидоњанима (монофизитима).

Шамбези: 23 – 28, септембра 1990. год. одржано је саветовање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и источних монофизита.

Закључци: Нарочито 8. тачака протокола. „Православни екуменисти” су на том скупу, 15 векова монофизитског отпадништва од Православља свели искључиво на терминолошки неспоразум, што је образац екуменистичке лажи (тачка 9.). (Антиохијска Патријаршија са антихалкидоњанима има већ пуно литургијско, и свако друго, општење). (Како онда њу и даље бројати у Православне Патријаршије?!? – Епископ Артемије)

16.

„Зидови који деле”.

Екуменисти дрско и отворено окривљују Православну Цркву за грех поделе, што је без историјског осиова. Православна Црква није крива за отпадништво јеретика. Она је само то констатовала, и на основу самога Христа (Лк. 12, 51; Мт. 18, 18) и светих апостола (Д. А. 15, 28) штитила богопредану јој веру и истину, и ту своју верност често заливала мученичком крвљу у лицу својих светих Мученика и Исповедника.

17.

Православна Црква није равнодушна у односу на неправославне. Она се не моли „са њима”, него „за њих” да Господ „светлошћу свог божанског Ума просвети њихове мисли, безверјем и кривоверјем помрачене; да силом Духа Светога све који су отпали обрати ка познању Истине и да их присаједини своме изабраном стаду”. (Кроз то Црква Православна пројављује своју истинску љубав према отпалој браћи, јер, по оцу Јустину, „само је оно истинска љубав, која ближњему осигурава Царство Небеско” (прим. Епископ Артемије).

Православље не иде на минимализам, (екуменисти траже само признавање Исуса Христа за нашег Господа, без обзира шта ко под тим подразумева), но на целосност (Καθολικότητα), јер нема сувишне или неважне истине коју нам је Христос открио, а без које би ипак спасење било могуће (прим. Епископ Артемије).

18.

Злоупотреба од страие екумениста речи Првосвештеничке молитве „Да сви једно буду…” (Јн. 17. 21 – 22) и лажно тумачење. (Превиђају Јн. 17,9-11).

Те речи Христове не говоре о механичком уједињењу (збрајању) свих заблудних учења и јереси, већ о јединству у Истини (Јн. 14, 6), Љубав без истине – немогућа.

19.

Бангкок 1972. год. „Спасење данас”. Поводом тога изјава Синода Московске Патријаршије на челу са Патријархом Пименом (У јануару 1973. г.), коментарише уз велике замерке поруку са те екуменске Конференције „Писмо црквама”, као чист „хоризонтализам” у спасењу.

Прећуткивање благовести о Христу Распетом и Васкрслом, – Божијој сили и Божијој Премудрости (I Кор. 1, 23 – 24), тј. прећуткивање саме суштине Његовог Јеванђеља.

У  посланици Св. Син. М. П. ССЦ након његове V скупштине у Најробију (Кенија) децембра 1975. г. такођс осуђује извештачено прикривање верских разлика пред спољашњим светом, са којим је повезана опасност да се ССЦ претвори у неку ,,надцркву” итд.

Па ипак, све то и много другог, нису за Московску Патријаршију били довољан разлог да иступи из ССЦ.

VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу августа 1983. год. После тога Синод Руске Православне Зарубежне Цркве анатемисао је јерес екуменизма.

Московска Патријаршија пак и даље учествује у екуменској делатности. Фебруара 1991, год. делегација РПЦ од 38 људи на челу са архиепископом (сада митрополитом смоленским) Кнрилом (Гудјајевим) учествује у раду отворено богохулне VII Скупштине ССЦ у Камбери (Аустралија). Иако су „православни” тамо изразили извесна неслагања и негодовање због свега што се тамо дешавало, Митрдполит Кирило је изјавио, да не би желео да се критика правослапних учесника скупштине упућена делатности ССЦ, протумачи као намера да се напусти ССЦ. Рекао је: „ССЦ – то је колевка будуће јединствене цркве… и наш заједнички дом и ми сносимо посебну одговорност за његову судбину”.

У поздравном говору VII Скупштини ССЦ Патријарх Сверуски Алексеј II пише да се моли за то да „ССЦ остане веран свом првобитном призиву – да буде савез цркава које траже испуњење свог заједничког задатка – да достигну јединство у вери и евхаристијској заједници” (Жур. М. П. Бр. 6, 1991. г.)

(ССЦ за достизање тога циља, уместо да крене путем спознавања и лечења заблуда код сваке чланице цркве, што би их привело смирењу и јединству у вери, кренуо је у супротном смеру – да Православље толико разводни и одвоји од њееговог вековног пута следовања светим Оцима, те да би се оно потпуно утопило у безобличну масу најразноврснијих јереси и заблуда, што им може личити да су достигли у јединство вере и евхаристијске заједнице. прим. Епископ Артемије).

20.

Скрнављење светих обитељи у Русији.

Страшно је гледати како Московска Патријаршија изнутра руши ограду Цркве. Екуменистички сусрети и саветовања Московска Патријаршија све чешће организује у манастирима, који су од давнина чувари и стубови Православља у Русији.

Звучи невероватно да је екуменистичкн центар формиран у манастиру преподобног Јосифа Волоцког (+1515, помен 9. септ.), чији је свети оснивач читав свој живот посветио борби против јереси. (Код СПЦ – случај Студеница. Жича, раније ман. Крка у Далмацији, и др.). Журнал МП има специјалну рубрику „Екуменистички контакти”, која обилује изјавама екуменистичке љубави.

21.

Од Ванкувера (1983) па даље (преко Камбере 1991) Скупштине ССЦ једва да имају неке везе са религијом (Вндети њихове билтене, у којима се више пута пласирају текстови којима се изражава солидарност са екуменистима – хомосексуалцима, чиме су банализовали содомски грех и понудили га као норму) (Ansembly Line, бр. 3, 7, 10 1991.године).

22.

КАМБЕРА- Хула на Духа Светога.

Сваки следећи екуменски сусрет доносм нсшто ново, духовно још наказније. То је нарочито показала Скулштина ССЦ одржана 7 - 20. фебруара, 1991. год. у Камбери. Мешавина црне магије и спиритизма, призивали „духове” младенаца побијених од цара Ирода, и других непочиности (све то предводила учесница из Кореје, проф. богословља презвитеријанка Др ЧУНГ). Она није заборавила ни на „духа земље, ваздуха и воде”, оног „духа кога распињу незасите човекове страсти”. На крају је зазивала: „Дођи, душе Исуса, распетог на крсту” (О свему овоме постоји документарни филм).

То је ужасно наличје екуменизма, те паклене заблуде наше епохе, која воли да се прерушава у одежде хуманости, равноправности и мирољубивости. (Таман онако као што се и ђаво облачи у анђела светла. – Епископ Артемије).

23.

На тој светској Скупштини (Камбера) било је много дрских изазова Хришћанству. У духовном погледу посебно је ужасно изгледало литургисање „православних” које се одигравало на подијуму сале за заседање, на оном истом подијуму који је послужио као позорница за наступ Кореанке Чунг, и за позоришне представе и ритуалне игре аустралијских домородаца – Абориџана.

Сусрет у Камбери обиловао је богомрским подухватима. После свега (што се тамо чинило) Митрополит Кирил говори: „Ја сам дубоко уверен у то, да ће све што се дешава на Скупштини, цркве прихватити и понети са собом (!), и, најзад пренети до свог народа. Ако оне то учине и ако то већ сада чине, онда то значи да је екуменистички покрет уистииу покрет цркава, а не појединих представника богословске елите који су допутовали у Камберу и за које су последице ове Скупштине небитне” (Ansembly line, N. 10, 19. II, 1991. год. стр. 3).

24.

Опомињуће речи Христове о „лажннм пророцима у овчијим кожама”, док су изнутра „вуци грабљиви” (Мт. 7. 15) посебно су разумљиве нама који гледамо „православне“ Јерархе – екуменисте, које том душегубном јереси (екуменизма) праве поделе међу својим свештенством и народом.

25.

Због свега што је речено. није чудо што истински православци, а нарочито монаштво (посебно на Светој Гори, прим. Епископ Артемије), не желе да имају ничега заједничког са екуменистима, укључујући и највише „православне“ архијереје који су свесно себе упрљали учешћем у том антихристовом покрету. (Светогорци  одбијају да помињу Патријарха Цариградског – Епископ Артемије). Према преподобном Јосифу (Волоколамском), принцип црквене дисциплине може се одржати само дотле, док јерархија одговара свом високом назначењу (тј. док је у верности Светом Предању Св. Отаца. Епископ Артемије – Писмо Синоду).

Што се тиче свештеника и Епискона који су прекршили ту верност, преп. Јосиф помавља речи светог Атанасија Великог: „Боље је окупљати се без њих у храму молитвеном, него са њима као са Аном и Кајафом, бити бачен у геену огњену“.

26.

Екуменизам – јерес над јересима (свејерес).

У ССЦ су се „као у неком фокусу сјединила сва богохуљења, заблуде и противљења Истиии, присутна током читаве историје људског рода, од Каина и Хама до Јуде – издајника, Карла Маркса, развратника Фројда и свих, малих и великих богохулника нашег доба, наших савременика” (Архиеп. Виталиј, сада: Митр. и Првојерарх Руске Прав. Загр. Цркве. „Екуменизам“, стр. 9.).

Ми живимо у епохи апостасије, у епохи лажних вредности. У ССЦ ступиле су већ све помесне Прав. Цркве (Јерусалимска је иступила пре неку годину, као и Аустралијска Епархија СПЦ, Еп. Лука, - прим. Епископ Артемије), изузев Руске Православне Заграничне Цркве.

Године 1983. (после Ванкувера), Арх. Сабор те Цркве званично је објавио АНАТЕМУ екуменизму.

Више се не може (и не сме) ћутати јер би даље ћутање и нас изједначило са издајом Истине, од чега нека нас спасе Господ.

27.

Подвизи светих Подвижника, који су штитили Истину Православља до смрти и мучеништва, остајући (и устајући) увек сами против свих.

Такви су: Преподобни Максим Исповедник (+662), свети Мартин Исповедник, папа Римски (+655), преподобни Теофан (+ око 847) и Теодор (+ око 840) Начертани, свети Марко Ефески (+1444) и други, чијим молитвама нека Господ и нас уброји у верне слуге своје и борце за Истину.

28.

Истинских поштовалаца Господњих је у свим временима било мало (мало стадо). „Један Бог, једна вера, једно крштење” (Еф. 4, 5).

---

[1] Циљ и намера објављивања овог текста епископа др Артемија, који је верни пастир Цркве и истинско духовно дете и следбеник Светог Јустина Ћелијског, није да натера чеда Цркве у раскол и одвајање од Цркве, већ да упозори на погубну јерес екуменизма, под којим год се она називом прикривала, да изоштри савест Православних, да их као верна чеда Цркве подигне на борбу и отпор овој душегубној обмани. (примедба уредништва Православног Одговора).

[2] Да ли свесно превиђају анатеме и клетве св. Отаца под којима се налазе њихова „екуменска браћа”, јер су отпали од Једне (тј. Јединствене), Свете, Саборне, и Апостолске Цркве, а под које и сами потпадају чинећи оно што јавно чине? (Епископ Артемије.)

[3] Тај јеретичко-расколнички „легион” данас се назива звучним именом ССЦ или Екуменизам, који, по оцу Јустину, није иишта друго до „свејерес”. Јер ако у Символу вере исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”, откуда онда ,,савез цркава”. па још – светски, у коме су учлањене преко 300  разних „цркава”? (Епископ Артемије).

текст преузет из часописа “Свети Кнез Лазар”,

гласила епархије рашко призренске,

излази са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа рашко-призренског др Артемија

број 16, година 1996.

стр. 129-139

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА
Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
април 2009. године

Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људског рода јесте вера у Свету Тројицу, у делo и учење Господа нашег Исуса Христа, које се продужава у Његовом Телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита Светлост; нема друге светлости која би нас обасјавала, нити другог имена које би нас могло спасти: “Јер нема под небом другог Имена, даног људима, којим бисмо се могли спасти”. Сва друга веровања, све друге религије које не познају и не исповедају Христа “дошавшег у телу” јесу плод људског умовања и ђаволског деловања који не воде правом познању Бога ни новом рођењу кроз божанско крштење, него уместо тога, прелешћују људе и воде их у пропаст. Као хришћани који верују у Свету Тројицу, ми немамо истог Бога са било којом другом религијом, нити са такозваним мототеистичким религијама, јудаизмом и исламом, који не верују у Свету Тројицу.
Христом основана и Духом Светим вођена Црква остала је, током две хиљаде година, постојана и непоколебана у спасоносној Истини коју је Христос донео својим учењем, Апостоли пренели, а Свети Оци сачували. Црква није поклекла под суровим прогонима, најпре Јевреја, а после незнабожаца – током прва три века; Она је изнедрила јата сведока-мученика и изашла као победник, доказујући тиме своје божанско порекло. Као што је Јован Златоусти дивно рекао: “Ништа није јаче од Цркве… ако се бориш против човека, или побеђујеш, или биваш побеђен; али ако се бориш против Цркве, не можеш никако победити, јер је Бог најјачи”.
Када су прогони Јевреја и незнабожаца престали и Црква тријумфовала над тим спољним непријатељима, унутарњи непријатељи Цркве стали су да се умножавају и да јачају. Почеле су да ничу различите јереси, које су настојале да потру и искваре предату нам веру, како би тиме збуниле верни народ и ослабиле његову веру у Еванђеље и Предање. Описујући стање у Цркви које је, чак и административно, трајало преко 40 година, а било проузроковано Аријевом јереси, Свети Василије Велики каже: “Догме Отаца су биле сасвим занемарене, апостолско предање пресахнуло, навотарије млађих људи биле запажене у Црквама; зато су људи богословствовање (theologizing) заменили вештим умовањем (technologizing); мудрост овога света као да је уклонила похвалу Крста. Пастире су одгонили, а на њихово место постављали грабљиве вукове, који разгоне Христово стадо”.
Али оно што се збило са спољним непријатељима, збило се и са унутарњим непријатељима – јересима. Преко великих и просвећених светих Отаца Црква је, у случајевима специфичних, сумњивих учења, разграничила и осигурала православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора, и уз сагласност свих Отаца (Consensus Patrum) у свим стварима које се тичу вере. Стога смо ми сигурни када следимо свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази “следећи наше свете Оце” и “Не померајући међе које су наши Оци поставили” представљају поуздан и исправан пут и сигурносни вентил за православну веру и начин живота. Због тога, ово су основне поставке нашег Исповедања:

1. Ми неодступно и неизмениво чувамо све што су Сабори и свети Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и одбацујемо све што они одбацују; осим тога, избегавамо општење са онима који уводе новине у стварима вере. Ми не додајемо нити одстрањујемо било које учење, нити га мењамо. Још је свети Игњатије Богоносац у својој Посланици упућеној светом Поликарпу Смирнском писао: “Свако ко говори супротно од онога како је установљено – макар тај био достојан поверења, макар постио, девственик био, чуда чинио, сматрајте га вуком у јагњећој кожи, који хоће да науди овцама”. Свети Јован Златоусти, тумачећи речи Апостола Павла “ако вам неко проповеда еванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде” напомиње да Апостол “није рекао – ако би они проповедали нешто супротно, или ако би све изврнули, него – ако би проповедали макар и најмању ствар која вам није предата, чак и ако би само нашаптавали, нека буду анатема”.
Објављујући свештенству Цариграда одлуке против иконобораца, Седми Васељенски Сабор пише: “Следисмо предање Саборне Цркве, ништа не изостависмо нити додасмо, него, будући научени у апостолском духу, ми чувамо предања која примисмо, прихватајући и поштујући све што је Света Саборна Црква примила од почетка, неписано и писано… јер истинит и најисправнији суд Цркве не допушта било какве новотарије у Њој, нити покушаје да се било шта уклони. Стога ми, следећи законе наших Отаца, примивши благодат кроз једног Духа, исправно сачувасмо, без икаквих новотарија и одузимања, све оно што се тиче Цркве.
Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. “Јеховиних сведока”) и монофизитство – екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.

2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о “Филиокве” – то јест да Дух Свети исходи и од Сина – супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим “Филиокве” изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)… Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју “мариологију”, као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) “харизматски покрет” пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање “духовности” код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија. Настављајући да подржава “унију” – ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних “спиритуалних” покрета “Новог доба”.
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом “ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком”. Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. “Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа… и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању”.
3.   Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов “напреднији” сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.

4.   Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно “крштење”, обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: “А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство…А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали”.
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење. Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.

5.    Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: “јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога” каже свети Григорије Велики. А Јован Златоусти саветује: “Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти… не издајући истину ни у чему”. А на другом месту он истиче: “Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави”. Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: “Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[...] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово – благочешће”.

6.   Све до почетка 20. века Црква се непоколебиво и неизмениво држала става да одбацује и осуђује све јереси, као што је јасно формулисано у Синаксару који се чита у Недељу Православља. Јереси и јеретици се анатемишу, свако од њих понаособ; штавише, да би се обезбедило да нико од њих не остане без анатеме, на крају текста је стављена и општа анатема – “Нека су сви јеретици анатема”.
Нажалост, овај јединствен, чврст и непоколебив став Цркве постепено је, од почетка 20. века, напуштан, тиме што се следила Окружна посланица коју је 1920. године Цариградска Патријаршија упутила “Свим црквама Христовим”. Тада су први пут јереси званично окарактерисане као “цркве” које нису одвојене од Цркве, него су јој блиске и сродне. У Посланици се препоручује да “изнад свега треба опет распламсати и оснажити љубав међу Црквама, тако да не мислимо више једни о другима као о странцима и туђинима, него као о блискима и сроднима у Христу, као о онима који су са-насленици и са-учесници у обећању Божјем датом у Христу (видети Ј. Кармирис, “Догматски и символични споменици Православне Католичанске Цркве, т. 2, стр. 958).
Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као “цркве”, чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву.
Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси “цркве”, а многе међу њима – као на пример папизам – сада се сматрају “сестринским црквама”, којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.

Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења – као и све друге “свете тајне” – сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем “Светског савета цркава” и суштински смо издали – чак и самим пристанком да тамо учествујемо – своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – догмат о “једном Господу, једној вери, једном крштењу”.

7.    Овај међухришћански синкретизам сада се проширује на међурелигијски синкретизам, који изравнава све друге религије са јединственим, богооткривеним кроз Христа поштовањем Бога, знања о Богу и христоликим начином живота. Дакле, подрива се не само догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси него и основни догмат о једном и јединственом Откривењу и спасењу људског рода кроз Исуса Христа у односу на друге светске религије. То је најгора могућа прелест, највећа јерес свих времена.

8.    Ми верујемо и исповедамо да је спасење могуће само у Христу. Све светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није тек само истинита Црква; она је једина Црква. Једино је она остала верна Еванђељу, Саборима и светим Оцима, и зато једино она представља истиниту католичанску Цркву Христову. Према блаженом старцу Јустину Поповићу, екуменизам је заједничко име за псеудо-цркве Западне Европе; у ствари, њихово заједничко име јесте – “свејерес”.
Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају “откривене главе”; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине – кроз заједничке молитве, размену посета, пастирску сарадњу, и на тај начин они суштински себе изопштавају из Цркве. Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је. Свако сада мора преузети сопствену одговорност.

9.   Постоји, такође, и колективна одговорност – и то понајвише наших екуменствујућих јерараха и богослова – и према васцелом православљу, и свакога од њих према сопственој пастви. Њима, са страхом Божјим и љубављу, изјављујемо да је овакав њихов став и њихова отвореност према свим екуменистичким активностима подложна осуди у сваком погледу, зато што:

а) у пракси оспоравају нашу православно-светоотачко предање и веру;
б) сеју сумњу у срца своје пастве и збуњују многе, водећи тиме ка подели и расколу, и
в) део верних заводе у прелест и тиме у духовну пропаст.

Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања – какав год положај заузимали у Цркви – супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.
Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.

Напомена:

Ко год од свештеника, монаха, монахиња и мирјана жели да учествује у овом малом сведочењу православног исповедања, може то учинити тако што ће написати:
“Сагласан сам са Исповедањем вере против екуменизма, и потписујем га.”
Ову изјаву могу, наводећи своје име и свој црквени, манастирски или статус мирјанина, послати на ову адресу:

Часопис “THEODROMIA”, п.фах. 1602, Солун 541 24, Грчка
Факс +302310276590
email : palimpce@otenet.gr

Ово Исповедање вере су потписали:

Митрополит пирејски Серафим

Митрополит гортински и мегалуполијски Јеремија

Митрополит китеријски и антикитеријски Серафим

Архимандрит Јосиф, игуман ман. Ксиропотама, Света Гора

Протопрезвитер Јоргос Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета

Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Солунског универзитета

Архимандрит Марко Манолис, духовник и председник “Свегрчког православног савеза”

Архимандрит Атанасије, игуман ман. Ставровуни, Кипар

Архимандрит Тимотије Сакас, игуман ман. Параклит, Оропос

Архимандрит Кирил Кехангиоглу, игуман ман. Пантократор, Мелисихору, Ланкада

Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,

Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Св. Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори

Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокојског, Халкидики

Архимандрит Хризостом, игуман киновије Јосија Никодим, Панталофос, Гуменица

Архимандрит Теодор Дијамантис, игуман ман. Панагија Молинтоскепасти, Коница

Архимандрит Палама Кирилидес, игуман ман. Рођења Пресвете Богородице, Калипетра, Верија

Архимандрит Лаврентије-Грацијас, Митрополија Флорине, Преспе и Еордије

Архимандрит Мелетије Вадраханис, Митрополија Флорине, Преспе и Еортије

Архимандрит Павле Димитракопулос, ман. Преображења Господњег, Муцијала, Верија

Архимандрит Игњатије Калицопулос, ман. Св Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Симеон, ман. Свете Тројице Ано Газеја, Волос

Архимандрит Августин, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Амвросије, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Старац Григорије, јеромонах, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Старац Евстратије, јеромонах, ман. Велика Лавра, Света Гора

Старац Филип, јеромонах, колиба св. Атанасија Великог, Мала Света Ана, Света Гора

Јеромонах Атанасије, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Јеромонах Никодим, Даниловска исихастрија , Катунакија, Света Гора

Јеромонах Нифон, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора

Јеромонах Хризостом, колиба св. Ђорђа, Мала Света Ана, Света Гора

Јеромонах Онуфрије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане

Јеромонах Азарије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане, Света Гора

Јеромонах Гаврило, колиба Панагије Јоргепикос, ман. Пантократор, Света Гора

Јеромонах Пантелејмон, колиба Светог Пантелејмона, ман. Пантократор, Света Гора

Јеромонах Тихон, колиба Пантократора, Малихори

Протопрезвитер Ламброс Фотопулос, старешина храма Светог Козме Етолског, Амарусија, Атика

Протопрезвитер Јован Фотопулос, старешина храма Св. Параскеве, Атика

Протопрезвитер Атанасије Менас, Лутраки, Коринт

Протопрезвитер Елефтерије Палама, Свети Христофор, Птоломеја

Протопрезвитер Константин Магдалис, старешина храма Светог Константина, Волос

Протопрезвитер Фотис Везинас, професор, Митрополија Лагаде

Протопрезвитер Антоније Буздекис, старешина храма Светог Николе, Никеја, Пиреј

Презвитер Дионисије Тацис, Коница

Презвитер Димитрије Псарис, старешина храма Светих Архангела, сесклон, Есонија

Презвитер Евтимије Антонијадис, Митрополија Ларисе

Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма светог Николе, Патра

Презвитер Јоргос Папагеоргиу, Митрополија Димитрије

Презвитер Петар Хирш, Петрокереса, Халкидики

Презвитер Теофан Манурас, старешина храма Светог Атанасија, Велестино, Магнезија

Ђакон Теолог Костопулос ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Презвитер Пасхалије Јинудис, Митрополија Ларисе

Презвитер Јоргос Дијамантопулос, Лавра, Митрополија Мезогије

Презвитер Василије Коколакис, старешина храма Часног Крста, Холаргос, Атика

Владика Артемије: Чувајте Православље. То је најважније у животу!

Недавно сам на позив београдског института за политичка истраживања боравио у Србији. Међу мноштвом сусрета које сам имао са научницима и политичарима, црквеним и друштвеним делатницима, вероватно је најважнији био сусрет са познатим архипастиром, не само у Србији, већ и у Русији, који управља народом Божијим у једном од најопаснијих региона за живот православног човека– са епископом рашко-призренским и косовско-метохијским Артемијем (Радосављевићем). Владика нас је примио у својој скромној келији у Београду (наши престони протојереји имају кудикамо комфорније келије). Говорио је на руском (одлично зна руски) само је понекад када би се забринуо, није могао да пронађе одговарајућу руску реч. Иако је разговор трајао кратко, око пола сата, успели смо да говоримо о много тога.

- Ваше Преосвештенство, у Русији са бригом пратимо ситуацију у српској области Косова и Метохије, која је насилно одвојен од Србије. На Косову се не налазе само српске светиње, већ и живе православни Срби, Ваша паства. Реците нам нешто о данашњој ситуацији на Косову.

- Већ 10 година је прошло откако живимо у нељудским условима. Ми смо већ навикли на то. Срби, који живе на Косову, лишени су свих људских права, чак права на слободно кретање. Од почетка америчке агресије, срушено је више од 150 православних цркава и манастира, 250 хиљада Срба је прогнано са Косова и Метохије. То је – моја паства, она је разбацана по целој Србији. Међутим и данас на територији области живи око 130 хиљада Срба, који живе као на острвима усред мора албанског становништва. Живот православних Срба је непрестано у опасности. Чак и ми, православни свештенослужитељи, ради испуњења својих обавеза морамо да се крећемо по Косову у пратњи међународних полицијских сила, прелазећи из манастира у манастир у оклопним колима. Не можемо без ризика по живот излазити и улазити на Косово. Два дана пре доласка или одласка, морамо да заказујемо пратњу.

Ситуација је неприродна: срце Србије је окупирана територија. Али српски народ никада неће признати независност Косова. Албанци су добили право на независност уз помоћ окупације, али, као што је познато из историје, окупација никада није у стању да реши проблем. Тако да ово представља само привремено стање. Локалне власти и становници покушавају да отежају живот Србима: укидају електричну енергију, не пропуштају хуманитарну помоћ, тражећи да она не би ишла директно Србима, већ преко власти у Приштини. На тај начин они покушавају да задобију признање своје државе. Њихово деловање је усмерено на истискивање Срба са Косова. Нико од Албанаца није био позван на суд због убистава Срба, за разарање храмова, иако сви знају ко је то учинио. Речју, етничко чишћење се наставља.

Ситуација на Косову – је чињеница која вапије. Па у Европи након Другог светског рата није било сличних примера етничког чишћења. И то се догађа без обзира на присуство снага међународних сила. Запад, посебно САД, чине то свесно, јер свим средствима покушавају да учврсте независност Косова. Они су ишли ка том циљу од самог почетка разарања Југославије, ради тог циља су спроводили и 78-дневно дивљачко бомбардовање.

- Владико, недавно сте ускратили благослов потпредседнику САД, Џозефу Бајдену који је посетио Србију и Балкан, да посети манастир Високе Дечане. Тај Ваш поступак је подигао много буке и у Србији и у свету. Зашто сте тако поступили?

- Зато што је Бајденово „миротворство“ – лукавство. Сви ти проблеми су изникли због Бајденове кривице, због кривице САД. Он је дошао не да решава проблеме, већ да отежа ситуацију. Резултат његове посете је нови притисак на нас. Бајден је предложио лукаву формулу званичном Београду: ето, не морате да признајете Косово, али немојте ометати друге у томе. И судећи по свему, ту формулу су у Београду спремни да прихвате. Ми нисмо задовољни деловањем наших званичних власти, јер они не предузимају довољне напоре да би Срби живели у миру.

Од међународне заједнице ми очекујемо само једно – да нас оставе на миру, да нам дају могућност да спокојно живимо, да би на крају била испуњена и резолуција 1244 ОУН (резолуција 1244 ОУН је била прихваћена 10 јуна 1999. године; она је објављивала принципе територијалне целовитости СРЈ и аутономије Косова – „примедба Руске линије“) да Косово остане у Србији, да би сво становништво Косова живело ван опасности, а то је могуће само онда када се на косово врати српска полиција и војска. Само тада ће бити створено међуконфесионално друштво… Али они (Запад и САД) то нису учинили нити ће икада учинити.

- Власти самопроглашене државе Косово покушавају да га представе као оазу демократије, спокојства и напретка, тврдећи да се ту враћају изгнаници. Да ли заиста власти Косова помажу враћање изгнаних Срба? Каква је демографска ситуација међу српским становништвом на Косову?

- Мислим да се на Косово вратило око 2% Срба који су прогнани са свог земљишта. Ако процес буде ишао тим темпом, коначни повратак Срба догодиће се за 150 година… Уопште враћање Срба на Косово – представља мит. У стварности не престаје истискивање Срба. Одлазака Срба са Косова се наставља. Што се тиче демографске ситуације, на Косову има много православних многодетних породица. Мислим да је то здрава реакција народног организма. Треба схватити да је малодетност – плод делатности комунистичке власти, која је убијала веру у Бога. У почетку мора да се догоди духовно обнављање, а затим ће већ наступити и биолошко.

- Српске новине сада много пишу о сукобу унутар православно-мисионарског рехабилитационог центра за наркомане при манастиру Црна река, у Вашој епархији. Руска линија је писала о том сукобу својим читаоцима. Каква је позадина те кампање?

- Ми смо већ пружили неопходна разјашњења медијима. Свештеник Бранислав Перановић је удаљен од рада у центру. Међутим, јавља се питање које нормално происходи: догађаји о којима се говори, догодили су се пре три године, зашто је требало толико дуго чекати? Зашто су то изнели на светлост тек сада? Мислим да је то притисак на мене а у вези са последњим догађајима (посета потпредседника САД Бајдена на Косово – Руска линија).

- Владико, Архијерејски Сабор СПЦ се тек завршио. У медијима има много различитих, противречних оцена. Да ли бисте могли да прокоментаришете резултате Сабора.

- Не бих желео да коментаришем то.

- У последње време активно се разматра питање о неопходности сазивања Свеправославног сабора. Шта мислите о томе?

- Свеправославни Сабор би био пожељан, ако би постојало јасно схватање због ког циља се он сазива. У том важном делу журба није неопходна. У вези са тим није на одмет да се помене обраћање Јустина (Поповића).

Упозорења и забринутост оца Јустина и данас звуче веома актуелно. Видимо да Константинопољ стреми да обухвати целу Православну васељену. Зато сујета и журба са сазивањем Сабора иду на корист Константинопољу а на штету Православља.

- Још једна тема која се данас налази у центру пажње православне заједнице – питање о сарадњи Православне Цркве и римокатоличке цркве. Какав мора да буде однос према Ватикану?

- Нажалост, многи православни су изгубили осећај мере у питању сарадње са Ватиканом. Неопходно је да памтимо границе у односима са католичком црквом. Те границе су постављене од стране Светих Отаца. Сарадња је могућа само у појединим питањима. У противном, јавља се опасност признавања католичке цркве. Погледајте, у почетку су римокатолици покренули питање о црквама-сестрама. А сада се већ говори о Православној Цркви као кћери римокатоличке цркве. Морамо да памтимо, да се римски папа налази ван Цркве. Немогуће је говорити о његовом првенству, јер је то једнако издаји Православља.

- Многе вернике у Русији забрињава учешће Православних Цркава у Светском савету цркава (ССЦ). Какав је Ваш однос према том проблему?

- Од почетка је чланство Православне Цркве у ССЦ била грешка. Самим тим се признаје постојање других цркава. Још пре 12 година предлагао сам да Српска Православна Црква изађе из ССЦ. На жалост, нису ме послушали…

- Шта би Ви пожелели читаоцима „Руске линије“, свим руским православним људима?

- Чувајте Православље. То је најважније у животу.

Анатолиј Степанов (Руска линија)