Srđa Milić & Svetozar Marović, u verziji Andrije Mandića
Istina o 11. septembru
Odgovor Donku Rakočeviću
Aranđelovdan 2006-te godine bio je najkišniji koga pamtim. Negdje oko devet sati uveče krenem, sa Mladenom i Miškom Bešovićem, na Krsnu Slavu kod Dragoljuba – Mija Bukilića. Potrgujemo neki whiskey u ,,Voliju’’ u Tološima, sačekamo Bata Toškovića, Radoša Zečevića i Jola Vučurovića, pa se, skupa, uputimo ka Bukilićevoj porodičnoj kući. Vuksan Simonović, poslanik Socijalističke narodne partije, bio je jedan od gostiju koga smo zatekli kod Bukilića. Neka neobavezna priča, uobičajena pitanja, riječ-dvije sa domaćinima. Mijo Bukulić nam saopšti da očekuje Andriju Mandića i Gorana Danilovića. Priupita Radoša Zečevića da li se neko čuo sa njima, da se nijesmo slučajno koordinisali da dođemo skupa, ili u približno isto vrijeme. Zečević, kome je takođe toga dana bila Slava, objašnjava da svi imamo obaveza na više mjesta, te da se svak snalazi. Kaza, uglavnom, da se nijesmo čuli sa tadašnjim liderima opozicije. Mandić će stići, ali Danilović neće banuti na Slavu, što je Bukulić, u poznijim satima, uz ciničan osmjeh, prokomentarisao kao najavu svilenog gajtana za njega u stranačkim strukturama SNS-a. Lider Srpske liste prećutao je takvo zapažanje svoje, nekada, desne ruke.
Jedanaest sati bješe prošlo, pa da će za frtalj, kad stiže Mandić sa uobičajenom i glasnom množinom: ,,Dobro veče, dobro veče, dobro večeee…’’ S Mandićem dolazi i Slaven Kraljević, lični vozač, za koga crveni vojvoda zna da kaže da je bolji političar i šaptački diverzant od Slavena Radunovića.
Red Duke (Crveni vojvoda), u crvenoj liderskoj kravati, koju više ne nosi, smjesti se dijagonalno u odnosu na Vuksana koji nosaše odijelo i plavu kravatu, jer je, veli, tokom dana, imao obaveza u Partiji. Različiti utisci unutarstranačkih izbora u SNP-u, koji su se bližili, bili su, tih dana, opšta politička tema u Crnoj Gori. U neko zlo doba Mandić se obraća Vuksanu koji se bijaše zagrijao vrancem ,,Pro Corde’’:
- ,,Simke, nećete valjda Srđu Milića za predsjednika SNP-a?’’
- ,,Vidjećemo, dobar je bio u Skupštini. Što mu fali, Andrija?’’
- ,,On Vam je ubačen čovjek, on je pion Svetozara Marovića. Ne znate Vi…’’
- ,,To nije istina, bar ja ne znam da je tako’’, revolucionarno će i ljevičarski stameno drug Vuksan.
- ,,Jeste, Simke, evo ja ću ti reći. Srđa ide uveče na sastanke kod Marovića. Ide sam, da ne zna niko od Vas, da ne zna niko ni u Partiji, ni u Budvi. Ide preko Krimovice, parkira se četiristo metara od Svetove vile i onda opiči pješke po mraku, da bi ostao neprimijećen. Ovo ti je provjereno, iz jedan u jedan’’, veli crveni (polu)vojvoda boreći se sa natprosječnim zaguljenim popekom u šarenom tanjiru, pokušavajući, paralelno, da smjesti još jedan tomahavk u dvorište očerupanog SNP-a. Bio je to prvi Mandićev atak na Milića koji ja pamtim.
- ,,Isto to ste govorili i za Peđu Bulatovića. Nemojte, nije pošteno…’’, otmeno odbrusi Vuksan nabadajući žutu lisnatu papriku.
- ,,Viđećete Vi Vuksane ko je Srđa Milić. Bolje i da Vam Bulatović, kakav god da je, ostane na čelu partije, nego da Marovićevog čovjeka dovedete da Vam proda partiju.”
- ,,Rajo, molim te, nije ni mjesto, ni vrijeme…’’, bi Vuksanov Replay. Skoro opterećenim glasom otpisao je poluvojvodi.
Blagi osjećaj neprijatnosti, uobičajen za ovakve situacije, kad se ljudi ,,cimnu” bez razloga, razli se cijelom dnevnom sobom. Domaćin preduze mjere zaštite kako bi gosti bili ,,vakcinisani” od posledica neočekivano neprijatne scene:
- ,,Ljudi, uzmite, poslužite se… Đavo Vam ponio priču. Ne znamo mi više ni ko je ko, ni ko je čiji. Muka na ovo malo Srba što je preostalo, a za drugo ćemo lako’’, skoro ljutito zaključi Bukilić, pogledujući natremice Vučurovića i mene koji, te noći, oljuštismo skoro čitavu gajbu ,,Jelen’’ piva.
- ,,Zdrav si, Buki, legendo srpskog naroda…’’, nazdravi u jednom momentu moderni lijevi vojvoda kolutajući garavim očima, enigmatično se smiješeći Bukiliću.
- ,,Zdravo bio, moj predsjedniče. Posluži se…’’, gostopriman je Bukilić kome se naslikala sjeta na licu, a zaigrao podbradak. Žalosno, kao da traži nekakav spas, pogleduje u socijalističkog vojvodu, mladu reformsku prosrpsku snagu, borca za radnička prava, pred koga je postavio parče torte. Zamislio se, iznenadio ga Danilovićev nedolazak, predosjetio, poput ružnog sna od koga se iksan brani, ili ka’ da će sjutra da mre, da nešto nije u redu, da nijesu stvari na svom mjestu.
Bukilić pokrivaše u to doba funkciju šefa finansija stranke. Mandić ga je, kad ne čuje Danilović, oslovljavao sa ,,direktore”. Dva dana kasnije, Mandić je, u dogovoru sa Danilovićem, koga šalje u Kolašin, na sjednicu Bukilićevog matičnog opštinskog odbora, ražalovao domaćina Slave svih funkcija i obaveza u SNS-u. Danilović će napraviti budalaštinu nezapamćenu u političkoj praksi. Izabraće, nasiljem, članove Glavnog odbora po Statutu koji će se usvojiti dvije i po nedjelje kasnije, na Skupštini SNS-a, u Bijeloj. Retroaktivni Instalirani Profiter, tek zamudatio. Tako je Bukilić ,,legenda srpskog naroda”, poput Napoleona u blizini Vaterloa, torpedovan, po Mandićevim instrukcijama, u Danilovićevoj izvedbi. Kasa je lelujala neko vrijeme, a Instalirani Profiter će je, i zvanično prizemljiti i preuzeti 10. decembra 2006. Kontrola stranačke kase od strane magistra Bukilića napokon je utihnula… Nije problem bio u Bukiliću, n’o u kasi. Instalirani profiter je dragocjeni sef zabacio pod svoje okrilje, zapečatio ga u ličnoj interesnoj sferi. Vikendica više nije bila san, nikla je u Kovačkoj dolini. 24. novembra ujutro, u centrali SNS-a na Starom aerodromu, Mandić je meni, Instaliranom Profiteru, Jolu Vučuroviću i Zoranu Nikoliću objašnjavao da je Bukilić odstranjen sa spiska članova budućeg Glavnog odbora jer je htio da izvrši puč i preuzme kolašinski opštinski odbor. Danilović je klimao glavom, nadovezivao se na Mandićevu priču s vremena na vrijeme, uz prekopiranu mimikriju i poteze prstiju Svetozara Marovića. Srećna Slava, Bukiliću, domaćine!
Ovaj mi se film odmotao istoga trenutka kada mi je Andrija Mandić postavio direktno i inspirativno pitanje:
- ,,Znaš li ti, Dobrilo, da nas Srđa Milić čitavo vrijeme vuče za nos i da se viđa sa Svetozarom Marovićem?”
Isti, vjerovali ili ne, Srđa Milić koji je danas poželjan partner i veoma drag gost, pogotovo u podgoričkim restoranima u kojima se, uz ,,neobavezan” meni, bije bitka za jedinstvo opozicije. Naravno, kakvo bi to jedinstvo bilo da ga ne uškljocaju fototreporteri ,,Dana” i da Goran Danilović ne napiše posvetu, koja se uz bogato aranžiranu kovertu, plasira na naslovnoj strani tog biltena.
A meni sjećanja onda opet odlutaju do postkosovskog ciklusa poslednjih predsjedničkih izbora u Crnoj Gori. Današnji poželjni pregovarač Miodrag Ćaki Lekić pominjaše se, baš kao i 2003. godine, kao mogući predsjednički kandidat udružene opozicije. Poneko bi se prisjetio i Andrije Jovićevića, Slavka Perovića i Ratka Kneževića. Favorizovani Lekić vremenom je blijedio kao kandidat, jer je bilo očigledno da će se Nebojša Medojević kandidovati u ime Pokreta za promjene. Prevarant pod kontrolom Crnogorske DB uporno je ponavljao: ,,Ako se kandiduje Medojević, kanidovaću se i ja. Nema priče, ako se kandiduje Medojević, kandidovaću se i ja”. Bila je to mantra za šou u opoziciji. Medojević unutar SNS-a tada je bio omrznut koliko i Alija Izetbegović u pljevaljskoj Bukovici, devedesetih. Pritajio se u SNS-u još jedan kandidat. Instalirani profiter. Eh, pusta sevdaha i meraka, da mu je kako da se opet napenali na bilborde, da ga vide Podgoričanke, prolaznice kojima miriše koža. Ćutao je strpljivo, u početku, a ,,kandidovao” ga je Zoran Nikolić, novinar ,,DAN-a”, Danilovićev vitez oklopnik.
- ,,Ako se Medojević ne kandiduje, onda se Goran mora kandidovati, on je naš najjači kandidat.”
- ,,’Ej, Zorane…”
- ,,Ada, da batalimo priču, dobiće, u svakom trenutku 20% glasova više od Krnjojelca. Više će ga i žena i mladih glasat’. Dobio je masu više glasova i od Srpske liste u Podgorici. Sa Danilovićem se niko ne može mjeriti, od ovo ljudi što imamo”, kazao je starocrnogorskim, katunjanskim akcentom, zagaračkom varijantom i naglaskom, partijski sekretar Nikolić.
Danilović bi se s vremena na vrijeme sam prijavljivao: ,,Šta da radim, ljudi? Na Andriji je da odluči! Ako on neće, moram ja, zbog stranke… Iako, najradije ne bih, umoran sam od svega.” Taj fluid Danilović je iskoristio da pospremi teren. Recimo, zamolio me je da ga izmirim sa Vladom Žugićem i Neđom Rudovićem, preko njih i sa Slavoljubom Šćekićem… s kojima je dugo u nezboru zbog neke polemike u ,,Vijestima”. Veli: ,,Dobrilo, ja se slažem sa Andrijom da je u tim ,,Vijestima” sve gola UDBA. Znaš da sam i od tebe svih ovih godina tražio da ne sarađuješ sa njima. Ali, razmišljao sam, moram zbog Andrije da obnovim saradnju. Ide kampanja, ako se on kandiduje, ili ako se ja kandidujem, neću ih za protivnike.”
Nazovem prvo Vlada Žugića i predložim, uz šalu, svečani trenutak njegovog pomirenja sa Instaliranim Profiterom. Tako je opet krenulo. Vladu je, inače, idućeg dana bio potreban mini-intervju sa nekim iz SNS-a. Kec i desetka na jednom mjestu. Posrećilo se Daniloviću koga je još uvijek pekao način na koji su ,,Vijesti”, prije par sedmica, prenijele Medojevićev aperkat u Skupštini povodom nakečenosti Instaliranog Profitera na ANB. Crnogorsku. Domaću. Kasnije sam Žugiću ,,krv pio” zbog veoma učtivog načina na koji je plasirao Doglavnikove teze u ,,Vijestima”. Sve sa slikom koja bi se svidjela svakoj tinejdžerki. U čemu Doglavnik uživa.
Međutim, vrijeme mu ga nanese, Mandić se kandidova, Danilović je mogao samo da odmotava flajere na kojima je pisalo: ,,Andrija, naš predsjednik!”. Baš kao što će na narednim predsjedničkim izborima vjerovatno obojica, s pritegnutim opancima, obilaziti sela noseći plavetni flajer sa porukom: ,,Srđa Milić, naš predsjednik!” Imam utisak da im više neće padati na pamet da se kandiduju na neposrednim izborima.
Avaj! Srđa Milić, koji se naoko premišljao, kandidovao se. SNP, dakle, ima svog kandidata. Nasta panika i u našim redovima. Postadoše aktuelne razne teorije. Neko veli da ga je Medojević kandidovao i dao mu pare da bi nekako doskočio Mandiću, kruneći ga za dio srpskih glasova. Drugi su sigurni da vlast stoji iza Milića. Mandić pomodrio. Daniloviću svejedno. Ne bi volio da bude poražen od Medojevića koji mu je rekao da radi za DB. Sve sa papirima. Okolnost se poklopila, pa je Danilović još i šef Izbornog štaba. Sa druge strane, Danilovićeva seljačka računica kaže – ukoliko Medojević nadjača Mandića, to znači da bi Poglavnik mogao da odleprša ili da mu se, makar, pokrene impičment. Iskren je, prilikom opklade za izborni rezultat sa Goranom Batrićevićem, koji je Medojevićev šef Izbornog štaba. Nijedan neće biti gubitnik, prognozira Danilović. ,,Jer će onaj koji bude formalni gubitnik naslijediti dotadašnjeg šefa”, ozbiljno se šali Instalirani Profiter, predlažući opkladu u nešto krupnije od ručka. Laka opklada, a dobija se u obje varijante.
Prođe i 48 sati od najave Milićeve kandidature. Mandić ne može oka da sklopi. Organizovasmo i jutarnje krizne štabove, taman kao u vrijeme rušenja Božidara Bojovića. Broj polaznika je varirao. Jedino je Mandić bio redovan.
- ,,Ljudi, moramo urnisati Milića. Računao sam. Ako Milić uzme preko 30.000 glasova, dobiće me Medojević. Filip Vujanović ionako dobija u prvom krugu. Što uradimo u prvom krugu, to vam je to. Nema drugog kruga i nema tu više ispravke.”
Kad se krenulo u akciju prikupljanja potpisa i kad nas je SNP sve ušio, Mandić je finalizovao svoj plan, proradila je ,,lampica”: ,,Milića ćemo da razorimo pričama i nadimcima, kao što je to radio Nikola Pašić. Neka se opere kad prođu izbori. Tada je kasno. A-ha-ha-ha…”
Na planu nadimaka četiri komada se izdvojiše u odnosu na predložene radne materijale: ,,T….g”, ,,F..a”, D…a” i ,,K..o”. Po prvi put moram koristiti mehanizam cenzure jer nemam ambiciju da plasiranjem istine o načinu Mandićeve kampanje ugrozim Milićevu privatnost, niti da mu nakačim neki nadimak ili epitet koji bi išao od usta do usta, ili ga pratio do kraja života.
-,,Kad neko na terenu kaže Srđa Milić, naši kažu: Ne, nije to Srđa Milić, to je K..o…”, uz decibel smijeha, od koga otpada makar jedan sloj maltera sa zidova, konstatuje Mandić.
Kad je SNP nakon, ako se ne varam, 72 sata, skupila oko 8.000 potpisa pred opštinskim izbornim komisijama, širom Crne Gore, zove me Danilović, uoči dnevnika u 19.30 na TVCG1. Iznerviran kao grlica. Zatekao me u kući komšije Fatića, koji je tek izašao iz bolnice nakon operacije oka. Krivi se Danilović, šef Gorskog štaba, kao priplodni vepar:
- ,,Dobrilo, treba da daš izjavu MINI da SNP nije skupio potpise.”
- ,,Pa, je li ih skupio?”
- ,,Ne, bre. Još 700 im treba. Konsultovao sam se sa Andrijom. Spiči izjavu u pravcu da nemaju potpise i da je to prva nekorektnost tokom kampanje. I kaži da mi imamo najviše i da sjutra završavamo prikupljanje potpisa. Reci da nama ne treba borba unutar opozicije, ali upozoravamo Milića da ne otvara frontove.”
Danilović nakon toga ugasi telefon. Ja skrpim izjavu linijom manjeg otpora, jer osjećam da je nešto sumnjivo u njegovoj priči. Zakačim SNP, ali skratim svaku pojedinost za po oktavu. Komisija kasno uveče konstatovala da je SNP prikupio i poslednji potpis, u zakonskim okvirima. Ujutro, zovu me poznanici, prijatelji koji su u SNP-u, obični ljudi, aktivisti. Prodimili. Ja se pokrijem ušima. Instalirani Profiter ugasio telefon tokom čitavog dana… Kao Ismet Krcić kad zapjeva na Javnom servisu: ,,Još ne sviće rujna zora…” Tačnije: ,,…ne čuje se glas slavuja…”
Nekoliko dana nakon toga, kročismo u novu fazu šaptačkog ludila koja prijeti, efektom bumeranga, da se vrati u vidu unutrašnjih problema u Srpskoj narodnoj stranci. Naime, Mandić plasira priču o tome da je Srđa Milić ucijenjen od strane Svetozara Marovića i da je zaglibio sa dozvolama za gradnju dvije stambene zgrade u Budvi. Pominje se u poslovnoj šemi i brat Svetozara Marovića i slični argumenti, ili ,,argumenti”, da ne ulazim u meritum. Obilaze se aktivisti i po ušima dobija posebno Milić, Medojević se gađa na kvarnjaka, jer je sa njim biračko tijelo prilično razgraničeno. Lider SNP-a je još uvijek nepoznanica, onako demokratskom retorikom nadaren, uglađen i sa ustima punim Evropske unije. Uz to, nesporan Srbin. I zvanično potvrdio. Mandić onda veli da je Milić bio, devedesetih, u Liberalnom savezu, Slavkov aktivista, borac za nezavisnost, pa još i Starocrnogorac. To je tad Prevarantu pod kontrolom Crnogorske DB bilo važno, rasa je rasa. Kasnije ga je u SNP ubacio Marović, kaže ta teorija. ,,Gurajmo ga, gurajmo ga konstantno na Svetozara Marovića! I PzP ga gura, i oni bi da mu otmu dio birača. Teško će sve ovo izdržati”, hladnokrvan je i proračunat crveni poluvojvoda. Podučava nas. Tada je kampanja bila u punom jeku. I bilo je očigledno da i Milić i Medojević igraju za sebe.
Motiv iz Budve
- ,,Ne dirajte Filipa lično, ne dirajte, kad se završe izbori, optužićemo i Medojevića i Milića što opozicija nije imala jednog kandidata. Dozvolimo Filipu da razori Medojevića. Nek iznosi njegov prljav veš, a mi ćemo posmatrati sa strane. Kandidat Srpske liste ne smeta Vujanoviću, a nama ne smeta pobjeda Vujanovića. Ljepota, i nama, i DPS-u.” Vujanović je, tih dana, na ružan i boljševički nespretan način već počeo da citira Medojevića iz raznih novinskih članaka tako što je potencirao da u njegovoj politici nema konstante. Mada, ruku na srce, vidi se da je Filip to radio sa nesređenim štabom koji možda i nije bio zainteresovan za prilično dosadne predsjedničke izbore, i sa citatima, istrgnutim iz konteksta. Mandić je već sa prijateljima sa jutarnje kafe namirisao da ga neki incident odvaja, makar promilima, od Medojevića.
Konstantno me drži utisak o Medojevićevoj političkoj naivnosti. Čiji politički talenat nije ravan, ni približno, stručnim kapacitetima. Međutim, kako su stvari dobijale na brzini, Mandiću se stvara konfuzija u glavi. Ne povezuje petljavine i realnost. Kad je shvatio da Milićevo guranje na koruptivne preduzetničke aktivnosti dovodi u pitanje smislenost našeg izbornog tima, prije svih tvorca slogana ,,Samo najbolji smije”, Mandić me poziva da se vidimo, van očiju svih, na neutralnom terenu. Odabrana je Skupština Crne Gore. Sjedimo na klasičnim krevetima, socijalističkog tipa, crvenim i narandžastim i u boji i dezenu, sa lakovanim drvenim okvirima, koji se nalaze u hodniku Skupštine i započinjemo priču. Crveni poluvojvoda je direktan:
- ,,Slušaj, Goran je danas zvao lokalne štabove, mada su mu u većini lokalni štabovi s’ koca i konopca, da razaramo Milića pričom o tome da je neobrazovan i nakačen na privatne poslove sa Marovićem. Sjetio sam se da je ta priča ranjiva po nas. Zamisli da me K..o (Milić) prozove za Slavena Radunovića. Slaven je, preko ,,Offica”, odavno ušao u poslove sa Ministarstvima i policijom. Opremio je kancelarijskim namještajem sve prostorije u Upravi policije i Ministarstvima, a partner u poslu i u firmi mu je član Glavnog odbora DPS-a. Voda nas neće oprati, ako se to sazna. Trčao sam, uplatio sve telefonske račune, regulisao sve papire za porez. Neću da mi sada neka glupost sjebe kampanju.Slavena drži dalje od medija. Ne smije dati ni jednu jedinu izjavu za vrijeme kampanje, čak ni ,,Republici”. Ja ću probati da ga blokiram na mitinzima, gdje god osjetim priliku, pričom o tome da ima previše govornika i da moramo da ispoštujemo i koalicione partnere. Novaka Radulovića miči iz medija kako znaš i uniješ. Guslare u pozadinu, da’mo im ,,Plivadon” ispod jezika, potapšemo ih po glavi, i – ćao!”
Najporaznija od svega jeste činjenica da se Mandić tako lako odricao Slavena Radunovića, dok ga je, taj isti taj Radunović, čekao u centrali SNS. Potpredsjednik SNS-a imao je, tog jutra, sastanak sa predstavnicima agencije koja je radila Mandićevu marketinšku kampanju. Usplahireno je čekao Mandića i informisao ga da je početnu cijenu koja je bila iznad sto hiljada evra za osnove usluge, uspio da snizi ispod pedeset hiljada. Radunović tada nije valjao, zbog tajkunske bliskosti i pedigrea, iako ga ,,nije trebalo ometati da se mota po Centrali”. Kad je došlo do ,,transformacije”, Dobrilovi razlozi za opstanak Srpske narodne stranke tretirani su kao nebitni, konzervativni i periferni. Ali je bitan Radunovićev kontakt sa čovjekom koji mu je, u kontekstu predsjedničkih izbora, dao novac na ruke, a potpredsjednik SNS-a se ,,stidio tog čina”. Što je bilo veoma simpatično Mandiću. Ruke su mu, makar formalno, bile čiste. Mandiću, gdje su ti sada tapaciri, namještaj, Uprava policije, Agencija za nacionalnu bezbjednost i Vladina ministarstva? Udri, delijo!
Istina o 11. septembru
Na današnji dan, 2001. godine, izveden je teroristički akt, u kome je, u Svjetskom trgovinskom cetru, u New Yorku, živote izgubilo na hiljade ljudi. Pamtim taj dan iz više razloga. Domaćih. Jedan od njih je Nebojša Šofranac, sportski novinar. Dok su svjetske agencije izvještavale o havariji u srcu najvećeg grada na svijetu, upravo njega je, tokom dana, zapala nezahvalna dužnost da simultano izvještava o ovom tragičnom događaju, uz kombinovani prenos nekoliko susreta iz ,,Kalća”. Pošto je, čini mi se Roma, sašila gol Milanu, na svom terenu, oglasio se sa ,,Katastrofa i u Rimu!”.
Drugi razlog je poziv tadašnjeg poslanika Srpske narodne stranke i koalicije ,,Zajedno za Jugoslaviju”, Andrije Mandića, da proslavimo, uz čašicu, i stranačko veselje, Bin Ladenov zicer. U pitanju je narodni predstavnik koji će, kasnije, priznati da su Ameri ,,gazde”, te da su ga obarili kao zimski krastavac. Uz hektolitar piva, na raskrsnici Hercegovačke i Njegoševe ulice, proslavljen je infarkt New Yorka.
Da nema ovoga ,,Laden” u identifikacionim dokumentima, možda bismo ga proglasili i osvetnikom Kosova. Priznaćete, Osama ili Obama, na isto mu dođe. Pogotovo ako su kvarcani i jedan i drugi kao Obama iz Zagoriča, na bilbordima sa poslednjih parlamentarnih izbora. Tada sam, 11. septembra 2001, prvi put osjetio Mandićev pragmatizam, tehnokratiju i plivanje u brlogu ljudske nesreće, pa makar ona bila i američka. U neko doba, pridružili su nam se i braća radikali (radikalci, što bi rekao gospo’n Mandić) koji su, prije toga, bili u jednom kafiću u ulici Slobode.
Kasnije će životni nameti Mandića odvući u promjenu kursa, kroz ljetnje seminare i zimske Molitvene doručke u SAD. Ne poentiram ovom konstatacijom osude, nego poređenja radi. ,,Završeno je sa Kosovom, Kosovo je američko. Koristimo situaciju koliko možemo”, zborio je, naučen na pravom mjestu i izbirikan, već nakon referenduma o nezavisnosti Crne Gore. I, naravno, kad je prošla i poslednja patriotska priča, posvećena Kosovu, nakon štrajka, krenuo je u transformaciju i odlučio da između njega, i onih koji su bili za suverenu Crnu Goru i nezavisno Kosovo, nema razlike. Bravo, Andro, majstore! Nego, posvetićemo cijeli oktobar na blogu godišnjici odluke Vlade Crne Gore da prizna Kosovo i Mandićevom štrajku za Kosovo, odnosno suštinski za pravdanje prodaje Srpske narodne stranke, koja se nazirala. Futur mu ometao prezent, po ko zna koji put.
Odgovor Donku Rakočeviću
Na portalu ,,Srpske novine Crna Gora”, koji uredno prenosi moje tesktove o likvidaciji Srpske narodne stranke, reagovao je, u dva navrata, gospodin Donko Rakočević. Na linku http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/1681-dobrilo-4-nova-anb možete pronaći Rakočevićeve stavove povodom uzgrednog pominjanja revije ,,Istok” u prethodnom dijelu moje priče. Gospodina Rakočeviča radi, za koga sam uvjeren da je čestiti Srbin sa nacionalnom emocijom, i svih čitalaca nekadašnje revije ,,Istok” radi, saopštiću činjenice kojima raspolažem kada je u pitanju jedna slika, i jedan lični doživljaj sa specifičnim uglom, procesa neutralisanja ,,Istoka” sa medijske scene Crne Gore. Većina, ogromna većina političara iz ,,prosrpske” opozicije nikada nije voljela ,,Istok”! Teško je bilo uspostaviti kontrolu nad njim, još teže sugerisati uredniku koga da napada, a koga da brani. Pride, svi koji nijesu voljeli ,,Istok” bezidejni i ljudi kojima je najpreče da ulove u mutnom, pokradu… Ipak, SNS je bila nekako najbliža ,,Istoku”. Ideološki, prije svega.
Mada… Andrija Mandić nikada nije vario ,,Istok”. Goran Danilović je prezirao novine koje su imale ,,promiloševićevsku” koncepciju, a imao je i iskustva u gašenju srpskih medija. Kada bi želio da ubrza zaključne teške kvalifikacije na račun ove revije, pozivao bi se na privatni rat ,,Istoka” sa Mitropolitom Amfilohijem. To je bio argument samo pred naivnima i klimoglavcima koji, interesa radi, sračunato ,,gutaju” svaki priču. Pred ozbiljnim ljudima nije se trzao za taj ,,džamadan”. Uostalom, koliko je samo puta, u prisustvu Gorana Danilovića, nekadašnjeg urednika radio ,,Svetigore”, Andrija Mandić ,,našpicao” Mitropolita, pa se Instalirani Profiter nije živ čuo. Nekretnine su njegov opseg. Ostali momenti su, ipak, usputni.
Pričajmo o ,,Istoku”. Donko, ti mi ličiš. Ne uvrijedi se, možemo reći ovako – ja ličim tebi. Nepredvidivi smo. Znaš dobro da je SNS, još od ere Mandića na čelu Izvršnog odbora, znala da otkupi 200-300 primjeraka ,,Istoka”. Ti kompleti su završavali, sa konopcem, odnosno mini-povezom, u kontejnerima, kod kamenih kućica, s’one strane ,,Maše” ili u njegovom pobratimu preko puta birtije koja se nalazi 50 metara od Vijeća narodnih skupština na Starom aerodromu. Sada je to mjesto popularnije po objektu kome se u narodu tepa ,,Pentagon”.
Elem, zanemariću sitnice kojima Mandić uobičajeno zna da uvrijedi čovjeka. U tom prigodama, uglavnom je tražio od Mija Bukilića da otkupljuje par stotina komada tvoje revije da ga ,,ne bi dirao”. Moje priloge ,,Istoku” doživljavao je kao nepromišljenost, nepotrebni luksuz i saradnju sa čovjekom koji ,,nam ne želi dobro”. Dio Mandićevih kvalifikacija ti nikada neću reći. Ali, želim da znaš sledeće stvari.
Interesovanje SNS-a za kupovinu ,,Istoka” počinje u trenutku kada su tajkuni zaljuljali prve veće pare u Mandićev i Danilovićev, odnosno, ispostaviće se, svoj projekat. Obzirom da nikada nijesam, do tada, osjetio tektonsko trenje usled svježeg kapitala u SNS-u, trebalo mi je vremena da se opasuljim.
Mandić je dobro percipirao stvari. Znao je da, kad-tad, možeš da ga neugodno otreseš. Baš kao što si propisno prodrmao Peđu Bulatovića u vrijeme kada se rastajao sa Momirom Bulatovićem. Trebalo je ukloniti potencijalne ,,svjedoke” na putu političke reinkarnacije Novaka Kilibarde. Već ga je bila obuzela ,,brza hrana”. Mi, koji smo bili pored njega, osjećali smo da se neke stvari mijenjaju, ali smo mislili da ćemo sve riješiti nadgornjavanjem pod krovom SNS-a, i kasnije, Srpske liste. Međutim, Mandić je počeo da povraća od Srpstva.
Medojević mu je bolna tačka, izbezumio ga je. Previše je moderan. To je bilo doba kada si me kritikovao da sam slizan i sa separatističkim medijima, sjetićeš se. Bio sam dobar, i ostao dobar sa svima, liše jednog medija, o čijem ureničkom timu spreman feljton na ovom blogu. Krčio sam medijske puteve Mandiću, jer je dosta dugo bio nesiguran u svoj put i, dan-danas, u svoj novi put. Nesiguran, zapravo, u sve u životu. Kvaran. Mislio sam da će ga proći. Dobijao bih i ja po neki napad postmoderne, ali nijesam odstupao od Crkve, uzdržavao sam se i nijesam dobijao pare.
Mandić je sračunato do tebe slao dvojicu tvojih i njegovih prijatelja. Obojica su vrbovali ,,Istok”. Rešenje jednačine: svi zajednički su, zapravo, ničiji prijatelji. Ugrađuju se. Navika. Dakle, nije sporno, Mandić je bio dobro obaviješten, raspolagao je informacijom o nepremostivim teškoćama u poslovanju ,,Istoka”. Da se ne bi ponovio referendumski način izlaženja ,,Istoka”, strpljivo je čekao prvu krivinu. Nije imao dilemu da mu ,,Istok” ne smije biti protivnik tokom predsjedničkih izbora. Ali je imao bezrazložnu fobiju. Praktično rečeno, strahovao je da neko drugi finansijskom injekcijom ne oživi ,,Istok”, i kod tradionalne čitalačke publike okrene ga protiv kandidata Srpske liste. Borba sa Medojevićem nazirala je foto-finiš. Svaki je srpski glas bio važan. Ako ti i ovo nije jasno, još jedno pojašnjenje. Mandić je spreman da svakome svašta uradi. Analogno tome, ne vjeruje nikome, jer ne može da se sjeti kome je sve i što nažao učinio, odnosno koga je i na kom mjestu opanjkao. Sa tako otupljenom percepcijom ne zna ko ga i gdje čeka, na kojem skretanju, bez žmigavaca. Svuda ostavlja tragove i otiske, ne pazi što za koga priča, neoprezan je, spletkari od zore do mraka. Ima komplekse od konkurenata, jer je prosječan. Zamrsio se u pričama… Ponavlja se. Izmišlja. Nema koncepcije. Trči za vjetrom, pa dokle nabasa… Predsjedničke izbore shvatio je, opravdano, kao krunu dotadašnje politike karijere i nije bio u stanju da podnese bilo kakav rizik.
Svakako, ti izbori ostaće i krajnji domet u njegovoj političkoj karijeri. Povjerio je nama nekolicini da ,,to smeće koje ga može ucjenjivati” treba ukloniti. Znaš i sam kada je iskrsnuo zgodan momenat. Insistirao je da smislim zgodno evropsko ime za nevladinu organizaciju koja bi izdavala ,,Istok”. Pretražio sam u registru NVO-a i krstio je ,,Evropskim krugom”, to ime nije bilo zauzeto. NVO ,,Evropski krug” osniva Radoš Zečević. Kada je sumirao kvalitet prva dva broja, u okrilju ,,Evropskog kruga”, Prevarant pod kontrolom Crnogorske DB kazao mi je, post festum, da je tražio evropsko ime da bi obesmislio dotadašnju prepoznatljivost ,,Istoka”. I kad je revija otkupljena, po njegovoj priči za 5.000 evra, on mi je sugerisao da ne pišem za nju, da joj ne bi davali legitimitet, te da je najvjerovatnije neće biti nakon aprilskih izbora 2008. godine. Obzirom da se za neke stavke tada izdvajalo i po 30.000 evra iz stranačkog budžeta, uoči predsjedničkih izbora, a po meni je efekat bio nepotreban ,,luksuz”, bez uticaja na biračko tijelo, ,,Istok” je ,,uzet” za bagatelu.
Uostalom, sjeti se da je Goran Danilović uspio da ugasi ,,Glas Crnogorca” i Srpsku narodnu stranku. Ko u svemu ovome uočava isključivo slučajnost, bravo mu ga!
Pohvaliću i tebe i tvoj rad, pa ću konstatovati da je ,,Istok” bio nerazdvojan od, recimo, brenda koji se zvao Srpskom narodnom strankom. I, u velikoj mjeri, od ,,Glasa Crnogorca” koga sam, ruku na srce, cijenio manje od dvije prethodne, upravo pobrojane srpske kategorije. Periodični ,,Istok” je trebao da ostane srpski pandam ,,Monitoru”, glasilo koje doprinosi demokratizaciji cjelokupnog društva, opštoj slobodi i, posebno, kritičkom profilisanju srpskog dijela političke scene u Crnoj Gori. Znaš da sam to uvijek govorio, da sam potencirao takvu ideju i da sam, iz tog razloga, u granicama ličnih mogućnosti, uvijek pomagao ,,Istok”, pokušavajući da te nagovorim da od njega napraviš nedjeljnik ili petnaestodnevnu novinu. Nesebično sam podržavao svaki dobar projekat u Srba. ,,Istok” sam iskreno i emotivno smatrao dobrom svakog normalnog Srbina i patriote u Crnoj Gori, a ne samo tvojim, ili bilo kog drugog vlasnika ili izdavača. Zalagao sam se da se, zbog pobrojanih razloga, ulaže u ,,Istok” i da se pomogne njegova distribucija preko naše infrastrukture, nikako da se kupuje ili gasi. Je li tako? Nijesmo mi imali vremena da ga učinimo boljim, a od njegovog gašenja isključivu korist imaju oponenti Srba, koji su argumentovano kritikovani u ovoj, najboljoj novini koja se pojavila u Crnoj Gori. Međutim, nije bilo volje za ulaganje, važniji su bili privatni džepovi. Ima li neko da i u to ne vjeruje?
Na sjednici podgoričkog opštinskog odbora Srpske narodne stranke Radoš Zečević (možda je u pitanju bio lapsus lingue, ili nespretnost) legitimisao se vlasnikom revije ,,Istok”, objasnivši da ju je otkupio (svojim parama). Na sjednici Glavnog odbora Srpske narodne stranke, kao i na sledećem sastanku podgoričkog odbora, Andrija Mandić je, sa olakšanjem (u glasu), u zadnjem kvartalu, 2007. godine naveo da je Srpska narodna stranka kupila ,,Istok” što je uredno konstatovano u Zapisniku sa sjednice Glavnog odbora i u palamuđenju o predsjednikovim aktivnostima za prostu 2007. godinu. U prilog mojoj tvrdnji, neka posluži dio skeniranih materijala koje objavljujem, a koji svjedoče vlasničku strukturu, adresu (bivše prostorije bivšeg OO SNS u Podgorici) i urednički tim koga su činili provjereni funkcioneri, aktivisti i simpatizeri Srpske narodne stranke i Srpske liste. Nikad ništa ne pričam napamet, inače bi se našao vitez da me tuži. Bilo je nekih što su najavljivali, ali se orasi vremenom tope na nivo lješnika!
Stoti broj, jubilarni, iako je bio ,,naredni” revije ,,Istok” nikada se nije pojavio na kioscima. Upečatljivo! Zanimljivo! Jadno! I pored toga što su u zadnjih nekoliko brojeva naslovnu stranu krasile ,,pristojnije i zakopčanije dame”. Da pojasnim – ne mogu Prevarant pod kontrolom Crnogorske DB i Instalirani Profiter dozvoliti da prekookeansko doba u Crnoj Gori počne nakon njih. Zato, novi poziv – pisni Prevarantu pod kontrolom Crnogorske DB! Mogu ti reći da razmišljam i o tome kada da pređem na audio i video formu zapisa!
Donko, mislio sam da još pišem, ali padoh s nogu i hoću ovu ponjavu od teksta da izbacim na blog. Ne mogu propuštiti jutrošnji praznik Svetoga Jovana Krstitelja bez konkretnog i sadržajnog štiva. Pišem od sinoć. Premišljao sam se između ovih fotkica i slike jedne nekrentine, ali ‘ajde ostaviću je za neku narednu priliku. Mislim na nekretninu koja pripada… e, to je tajna, što bi rekao…
Ako žalim za nestankom neke srpske institucije u Crnoj Gori, osim SNS-a, onda je to, bez dileme, ,,Istok”. Bio je institucija! Obrazovna! Sve sam ti ovim kazao, čestiti Rakočeviću! Imao je ,,Istok” ime. Samo je vrijedjelo druge novine.
Srbija, Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, 2009
Nastaviće se, zaplet tek predstoji…
Претходни дјелови:
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (1)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (2)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (3)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (4)
Милић је сметао јер је Староцрногорац! Нешто је сметао и староцрногорски акценат З. Николића…Некоме вјероватно смета и нечије сјеверњачко “отезање”… Докле, брате, више ове “завичајне” глупости?! Ни да нас има као Кинеза, па много јада…
Поштовани читаоче Павићевићу,
претпотстављам да знате да не коментаришем реаговања посјетилаца блога, осим у оквиру ауторских текстова када одговарам на битна регистрована питања и дилеме. Направићу преседан, обзиром да је веома важно појаснити да не потцјењујем било чији акценат, нагласак или било коју другу идентитетску карактеристику. Борим се против дискриминације и атмосфере гета. Ако Ви или било ко други жели да ,,пронађе” тај контекст, онда Вам морам рећи да ми (не)намјерно подваљујете. Дакле, нијесам инсистирао на староцрногорском, катуњанском акценту, те загарачкој варијанти и нагласку поменуте особе, да би се у томе пронашао негативан смисао. Управо супротно, урадио сам то ради пуноће прозне слике о визуелним и аудио ефектима у бившој Српској народној странци, ради реалитета саме приче, која још увијек жубори… Нијесам знао у коју форму да склопим одговор Вама, свакако да не постоји толики ниво спора као са господином Донком Ракочевићем да бих своје ставове саопштио у оквиру ауторског текста. Зато сам одлучио да на овај начин отклоним дилему и потврдим да немам ништа против Старе Црне Горе, Староцрногораца, Црногораца и њиховог акцента. Напротив. Желим да Црна Гора буде што шаренија, још више шарена, никако монолитна. И да буде удобно мјесто за живот. И за нас Брђане. Као и за дуалистичне појединце.
Покушао сам да прочитам до краја овај одговор г.Ракочевићу, али нисам успио.
г.Ракочевић је џукела какву мајка није родила, па сам се, на пола, запитао- ”Шта ће ми ово?”
Добро је да је угашено смеће какво је био ”Исток”, макар га угасила братија која сваким својим потезом показује незајажљивост у отимању.
Све у свему, једног поквареног егзибиционисту је замијенила група која није успјела да одоли Мандићевој покварености.
Најгоре је што сви наведени, још увијек, очекују нешто од Мандића.
Нисам желио да подваљујем, то никад не радим и то ником не радим. Форма одговора није битна колико садржај и могу рећи да ми је драго ако сам и што сам имао погрешан утисак, па Вам се спремно извињавам. Немам проблем са дуализмом: по националности сам Србин. Као ни Ви, немам проблем ни са дуализмом других. Само сам желио да истакнем феномен наших “завичајних” нетрпељивости који карактерише и наш народ у Црној Гори, као заостатак анахроне племенске свијести и ароганције толико велике да је могу приказати само примитивци. Што се тиче Црне Горе, данас је таква каква је. Некад је била другачија, са много мана, понеком врлином, ма српска. Могла је и онда бити боља. А о овој данас мислим исто што и Ви. Ону не идеализујем, нити желим да се она врати (било би и апсурдно – као кад бих желио да се вратим у дјетињство). Једина разлика између нас је што је не посматрам кроз призму ове данашње на коју сам огорчен (и не само због одвратног конвертитства исте). Такав поглед може само да обрадује “независне и слободне Монтенегрине соја дукљанскога”. Јер нећу да им дам ни оно најгоре у српском памћењу, ни оно чега се стидимо а камоли цијелу једну нашу државу, ни један једини дан њеног трајања, макар она и била само казамат једне дворске клике (мислим на Николу Првога а не на ове данас, колико да не буде забуне). Брдима част и слава: оно добро што је у оној Црној Гори је и њихово добро, заслужено а не поклоњено, резултат и њихове жртве и подвига.
Након повратка са зимског одмора, затекао сам Српску Народну Странку “трансформирасну” у НОВУ. Моје реаговање на то је било да сам напустио ту и такву странку из више разлога. Као први и основни разлог је моје чврсто убјеђење да је СНС био у сталном успону заједно са СЛ. Одмах ми је било јасно да ту нису чиста посла чим се руши таква странка и ствара НОВА код које је “српска” а и “демократија” у самом логу странке написана неупоредиво мањим словима. С поносом се сјећам сваког дана проведеног у Српској Народној Странци и поносим се мојим личним доприносом. Оно што сам теби Добрило желио да пренесем је коментар који је управо Андрија Мандић дао нама неколицини чланова странке на наше питање шта се у ствари десило са твојим напуштањем странке и јавним наступима и нападима на њега и Горана Даниловића. Андрија је тада рекао јако пуно ружних ствари које нећу у оваквој форми реаговња ни помислити да напишем али се надам да ћу моћи то да ти саопштим у директној комуникацији јер сматрам да и то треба да знаш. Након овакве твоје активности коју лично сматрам за поштеном и искреном а која, по мени, има за коначни циљ скидање маски опсценарима опозиционе политичке сцене, желим да те поздравим и охрабрим да наставиш као што желим све искрене и поштене људе из других опозиционих а богами и странака на власти да охрабрим да учине неки слични напор. Нека нам буде свима циљ Црна Гора ослобођена однарођеног и криминалног режима. Након тога ће бити боље свакоме без обзира на националну и вјерску припадност. Ја сам се борио и данас се ванстраначки борим за права Српског народа у Црној Гори, за права Српске Православне Цркве и моје лично право и право моје дјеце да се изјашњавамо као Православни Срби и да говоримо Српским језиком. Тако мало а и ипак тако пуно у овој и оваквој Црној Гори.
Поштовани читаоче Easy Rider-у,
када сам се разишао са Андријом Мандићем и када ме је дотични, ничим изазван, почео мазати говнима у облику удбашких конструкција током интервјуа на ТВЦГ1, мајка ме је питала: ,,Доле, је ли ово онај Андрија што нам се није вадио из куће и што је мени стално говорио да треба да се поносим тиме каквог сина имам?” Исти Андрија Мандић коме сам, када смо се политички и лично разишли и последњи пут погледали у очи, након шетње од caffea ,,Baron” до Скупштине Црне Горе, пожелио: ,,Све најбоље!” Андрија Мандић који је, не само те ноћи, и мене и Српску народну странку продао за паре. Андрија Мандић који је, са два познајућа падежа, почео посланички мандат 2001. године доносећи лап-топ, у полутрулу бараку у којој је тада живјела моја породица да бих му лекторисао стартне говоре у Скупштини. Овај блог не би имао смисла када на њему и Ви и сви заинтересовани не бисте могли да прочитате какву је шаптачку кампању Андрија Мандић, са Гораном Даниловићем, спроводио против мене на задњим изборима, током фебруара и марта ове године. И шта је против мене, Божидара Бојовића, Ранка Кадића, Горана Даниловића… причао од 2001. године… Што се мене тиче, објавићу сваку појединост, до последње. Ја се не стидим тога што је за мном, и Вама причао. Он би требао тога да се стиди, чини ми се, а ево видјећемо о чему се ради. Андрија Мандић који је Горана Даниловића купио са 1.600 евра за процес рушења Божидара Бојовића. Андрија Мандић који је страначким парама финансирао личну Јавну кућу у близини Велике пијаце у Подгорици, док су запосленима у СНС-у касниле плате по пар мјесеци, и успут буди речено, нијесу нам уплаћивани радни стаж и здравствено осигурање. Поштовани читаоче Easy Rider-у, можете, што се мене тиче, на блог директно, можеш на mail dobrilodedeic@yahoo.com, можеш у очи, а не мораш ништа да ми кажеш или напишеш. Искрено, овај блог сам креирао истине ради, а не коментара ради. Зато и пуштам један од петнаест пристиглих… не пуштајући, али складиштећи, временом ћете видјети и због чега, оне у којима ме неко неумјерено глорификује, маже моје личне непријатеље балегама, или мене, непотписан удбашки подјебава. Ваш коментар је специфичан и људски. Читаћете, уважени читаоче, како Вам људи бану, наочиглед породице, по сред куће, да би Вас зајебали… Народни обичаји. Да би Вама Мандић могао да прича то што је причао. Зашто, поштовани Easy Rider-у, Андрија Мандић не одговара, јавно не одговара, Добрилу Дедеићу? Зашто је лајао, а данас ћути као последња дроља из његове гајбе? Зато што је некада туцао, а ја њему и Инсталираном Профитеру данас правим малу дјецу! Може ми га бити… и у прозној, и аудио, и видео форми! Прво иде проза, а онда ће и неки други материјали.
Gospodine Vlahoviću,
Da li je vaš rođeni brat ambasador Crne Gore u Vašingtonu?
Da li to znači da radi za CIU?
Što je vama učinio na žao Donko Rakočević da mu ovako vraćate?
Je li vas probio u medije intervjuom u Istoku?
Ko je za vas znao prije tog intervjua?
Kad je Donko napadao Andriju Mandica ti si bio sa Andrijom.
Није то све Радојица, ја сам чуо да Влаховић старији води жену у скупе ресторане, троши на стара добра вина, купује кубанске цигаре на црном тржишту (у САД је ембарго на кубанско), иде на излете до Хемптона, троши на кошуљу и кравату колико ти цијеле године на храну. Искључиво носи кожне италијанске ципеле и Армани одијела!!!!
A Донко умјесто да лијепо интервјуише Веру Земанову, Петру Веркаик и друге обнажене љепотице на тему омиљене позе и типа доњег веша даје простор Влаховићу млађем да ту просипа причу о некаквим људским правима Срба, националном раздвајању, политичким процесима, трицама и кучинама!
Dobrilo, molim te skini ovo.
Не скини, не скини.
Gospodine Dedeiću,
nije u redu da objavljuješ najogavnije uvrijede iz usta izvjesnog Vlahovica a na racun g. Donka Rakočevića za koga i sam veliš da je stvorio jednu od najznačajnijih srpskih instuticija u CG u poslednjih 20 godina… sigurno da te ogavnosti ne mogu nauditi g. rakočeviću, jer njega dobro zna cijela crna gora (čak ga i najveci neprijatelji uvažavaju) ali štete tvom portalu…
nemoj od svog lijepog bloga, koga ti reklamiram na sve strane, kod mojih prijatelja i kolega, praviti pljuvaonicu a la onaj forum IN4S…
sve najbolje…
pa za ovog Vlahovica je oćito da je bio kod Mandica jer ovakav ulicarski zargon nije mogao nauciti nigdje drugdje–
dajte se ljudi uozbiljite, jer smuciste srpstvo i Srbe svakom normalnom covjeku, o ženama da ne govorimo…
Uvaženi čitaoče Turkoviću,
gospoda Miro Vlahović i Donko Rakočević, i jedan i drugi, moji su prijatelji. Dok ne kažu drugačije. Nemam više živaca da bilo koga podučavam ili mirim. Živim svoj život. Njihove međusobne relacije me ne zanimaju. Gospodin Vlahović ima naviku za svako poštovanje. Potpiše se ispod svakog autorskog teksta ili komentara. Dilemu da li da objavim njegov komentar, koju sam imao zbog jedne jedine riječi, krupne riječi, razriješio sam nakon razmijenjenih mailova. Ostao je pri sadržaju svog komentara, ne dopuštajući da se mijenja njegov smisao, niti izrečene konstatacije. Rijetki su komentari koji prolaze kroz moj filter na ovom blogu, iz jednog jedinog razloga – ljudi su anonimni i takvi žele i da ostanu. Bez obzira na to što mislim o najčešćem, ili redovnom, predmetu, ili predmetima, interesovanja čitalaca ovoga bloga, nijesam zainteresovan za anonimno mazanje fekalijama. Zato što ja pišem o nekim pojavama i procesima, imenom i prezimenom, i očekujem da to rade i zainteresovani posjetioci kojima je do kometarisanja i prepisivanja. Vi spadate u rijetke komentatore koji ostavljaju privatne podatke, zaključno sa e-mail adresom. Možda sam napravio grešku prema gospodinu Rakočeviću. U suprotnom, napravio bih je prema Miru Vlahoviću. Čovjek sam, nije isključeno da sam pogriješio. Ali, Vlahovićev komentar je na blogu i stao je, imenom i prezimenom, iza njega.
Добрило, само напред!
А ви г-дине Влаховићу, отворите свој блог, па тамо нападајте кога год хоћете. Донко Ракочевић је човјек са врлинама, које многи од нас јако цијене, а посебно Ревију “Исток”, која је дуго година бранила и промовисала српски глас Црне Горе и већи дио тих година била усамљена.
Желио бих да на овом блогу читам ИСТИНИТЕ ТВРДЊЕ и било би сјајно да се више не јављате на овај начин, чиме би исказали поштовање и домаћину блога и нама – његовим читаоцима.
Dobrilo,
nijesam bio pri kompjuteru za vikend pa nijesam mogao do večeras reagovati… iako me je više ljudi zvalo i kazalo: “Šta ti ono piše Dobrilo na blogu?” Sada vidim da u tvojoj ispovijesti nema ništra strašno, makar po mene, naprotiv, čak mislim da si pretjerao sa pohvalama na račun mene i Istoka… mogu samo reći da ti vjerujem u ono što pričao da se dešavalo, mada su ti ponegdje, možda, zaključci pretjerani…
Što se tiče polemike tebe i pojedinih čitalaca oko prizemnih napada na mene, to si i sam naveo u početnom tekstu – da su stranački ljudi uglavnom gajili mržnju prema Istoku, obrazložio si i zbog čega… mada je, što se tiče navodnih srpskih intlektualaca, postojao još jedan razlog da mrze Istok (tu ne mislim da konkretan slučaj o kome se ovjde raspravljalo, na koji ću se osvrnuti kasnije), a taj razlog je taj što ti “intelektualci” nikad, za razliku od mene, tebe, ili još nekih drugih, nijesu imali hrabrosti da se oglase u javnosti, da se bore protiv totalitarne vlasti, da brane srpske interese… i onda ih je prisustvo Istoku na tržištu, bolje reći u narodu, podsjećalo na njihov kukavičluk…
Što se tiče konkretne polemike i tvog poslednjeg obraćanja, odnosno odgovora čitaocima, ono je uglavnom korektno, to je tvoj stav i ja ga poštujem… to je tvoja principijelna uredjivačka politika ovog bloga, pa ma o kome se radilo, o prijateljima ili neprijateljima… Istina, ja nikada nikom ne bih dozvolio da ikoga pokušava da vrijeđa i da koristi primitvni žargon, i za deset godina Istoka nikada ni o kome nije izašla nijedna ružna riječ, uprkos tome što smo bila opoziciona novina, objavili brojne afere i skandale… jednostavno su to bila pravila novinarstva u moje vrijeme, pa Istok niko za deset goidna nije utužio, a došlo je možda samo par negativnih reagovanja…
Današnji mediji, poput internet blogova, vjerovatno sve trpe… a vjerovatno je to i stvar vaspitanja, kulture, pravoslavnog učenja koje se sve teže kod novih naraštaja prima… ja se trudim da ni u privatnom životu, ne koristim ne samo ružne riječi, nego čak ni riječi koje imaju negativnu konotaciju… jednostavno se tako osjećam bolje i mirnije…
Pročitao sam sve nastavke tvoje ispovijesti, uglavnom iz poštovanja prema našoj ranijoj saradnji i prijateljstvu, a, vjeruj mi, bilo ko drugi da je to pisao , ne bih čitao (iako je dobro da istina dodje do svih Srba i građana, i zato pozdravljam tvoj napor) jednostavno zato što mi je od prvog dana jasno šta su stranke i kakvi su stranački ljudi (ako se sjećaš dva puta sam u Istoku objavio esej o parlamentarnom sistemu kao najvecoj nesreći savremenog društva), tako da mi nije potrebno da se i danas zamlaćujem unutarstranačkim i unutarsrpskim svađama…
Sa necivillizovanim ljudima ne polemišem, tako su me roditelji učili još od malih nogu, ulica i kafana, kao što dobro znaš, nikada nijesu bile moje mjesto ni kada sam imao 20 godina (iako ne kažem da tamo ne odlaze i dobri i pametni ljudi), a oni koji zbog nekih svojih kompleksa ne mogu da istrpe što još postojim i ponešto objavim, poručujem da im ja tu ne mogu ništa, mogu samo, kao hrišćanin, da im oprostim i da im bratski preporučim da kompleksi, mržnja, zavist i zloba nijesu zdravi za ljudsku dušu…
S Bogom
Poštovani gospodine Dedeiću,
u redu je da imaš svoje principe i prijatelje, ali, pored svega, mislim da nijesi u pravu, ipak je ovo tvoj blog i smogni snage da popu kažeš – pop, a bobu – bob.
Ako ti je neko zaista prijatelj, neće rastjerivati čitaoce sa tvog bloga…
veoma mi je drago da, koliko sam vidio, g. rakočevića, ni najmanje nijesu pogodile navedene psovke, a način na koji je odgovorio – prosto me je oduševio… jednostavno je još jdnom pokazao da stoji mnogo visoko, u svakom smislu, i da pljuvanja pojedinih “Srba”, ma koliko bila jaka, ne mogu dosegnuti do njega, već se samo vratiti na njih…
U vjeri da ćeš mi objaviti ovaj post, ako već objavljuješ onakve, pozdravljam te… u suprotnom, bio bih do kraja razočaran tvojim odnosom…
poz.
Dedeicu, ako ces nekog iz Dana da prozivas, prozivaj nikolu markovica imenom i prezimenom, a ne novinare jer tamo ima casnih i postenih ljudi koji nemaju veze sa andrijom mandicem i goranom danilovicem..
Poštovani čitaoče Petre,
da, baviću se ,,DAN”-om. Prozvaću direktno Nikolu Markovića i Mladena Milutinovića. Vidjećete i zašto. Konkretno. 8. septembra u Vašu redakciju dostavljeno je interno preporučeno pismo za obojicu, sa identičnim sadržajem. Pismo, odnosno sadržaj pošiljke koju su primili Marković i Milutinović, dostaviću, uskoro, svim novinarima redakcije dnevnih novina ,,DAN”. Biće i javno publikovano i postavljeno na ovom blogu. Budite bez opterećenja, niko više, iz Vaše redakcije, liše jedne mirođije u svakoj čorbi, neće biti pomenut. Nema ni razloga. Mirođiju možete prepoznati i po tome što je pajtos Veska Barovića.
“mada je, što se tiče navodnih srpskih intlektualaca, postojao još jedan razlog da mrze Istok (tu ne mislim da konkretan slučaj o kome se ovjde raspravljalo, na koji ću se osvrnuti kasnije), a taj razlog je taj što ti „intelektualci“ nikad, za razliku od mene, tebe, ili još nekih drugih, nijesu imali hrabrosti da se oglase u javnosti, da se bore protiv totalitarne vlasti, da brane srpske interese… i onda ih je prisustvo Istoku na tržištu, bolje reći u narodu, podsjećalo na njihov kukavičluk…”
Читам ја и читам и све самом себи причам како не треба да реагујем, немој, тужиће те удбаши и Титове убице, замјериће ти полувојвода, већ ти је Милутин од Оногошта замјерио за оне зграде, потпетиће ти се онај некадашњи подстанар из Ђурђевине, опљачкаће ти имовину Милошевићеве избјеглице из Задра и Тузле, имаш ти ђецу, убиће те кад те пошаљу у Спуж, бићеш неомиљен у своме граду све до избора, не таласај итд. итд. али некад баш морам:
Подсјети ме Донко на 2004. годину. СДП се спрема за локалне изборе у Херцег-Новом и хоће да укине Зимски салон који организује установа гдје сам ја неки директор. Хоће удбаши да покажу како локална власт не ваља па не умије да одржи ни ту традиционалну манифестацију послије 37 година. Све припремљено унапријед, планирали Салон да се не одржи, да не замарам читатељство са детаљима – одраде партијско-удбашки посао и неки Димитријевић из Србије и некаква Дабовићка из Црне Горе и сва монтенегринска штампа бруји о скандалу како се Салон неће одржати, неки Ћуковић добије 15 минута на ударном дневнику ТВЦГ уживо да пљује по мени, а мени дође тадашњи новинар ТВЦГ Перица Ђаковић и каже ми да кажем све што имам у 30 секунди јер само толико имам на располагању. Ја све испричам за 30 секунди, они то скрате на 20, а Перицу смијене и пошаљу у спортску редакцију јер је угрозио Црну Гору и њену самобитност давањем толиког простора деликвентима. Сви пљују и лају и сви наводни “колеге” и “пријатељи” бјеже од мене. Неко ми тајно у по гласа честита да имам петљу, али се јавно прави да ме не познаје.
Тада “Исток” објави интервју са деликвентом:
http://muzejhn.tripod.com/dokumenti/istok2004..htm
Послије тога браћа Срби и “интелектуалци” још даље бјежаху од мене, јер је “Исток” нека неописива антинародна работа која руши саме темеље наше посткомунистичке стварности. Сви су ово прочитали по 7-8 пута, али нико није хтио да призна.
Заврши се фрка, одржи се Салон са другим селекторима, ја се удбашима посерем (да простите) у концепцију, још и од Митрополита добијем благослов и кад се све завршило – гурају ми исти они који су од мене бјежали копије “Истока” под нос и честитају ми како сам ја храбар и како сам све то издржао. Још се послије неки начелници вријеђали кад сам им пред Митрополитом рекао да су сви побјегли у мишју рупу и да су са мном били Бог, Митрополит и “Исток”.
Такви смо.
Srpkinja sam jer su mi to roditelji, jer su mi to bili djed i baba i svi moji preci… Otac često dolazi na blog Dobrila Dedeića pa sam počela i ja…
ali sam poslednjih sedmica bila pokolebana, kada sam vidjela, iz Dedeićeve priče u nastavcima, šta su sve Srbi radili jedni drugima… a posebno sam bila pokolebana poslednjih dana kada sam vidjela psovke upućene uredniku Istoka (a moj otac čuva sve brojeve Istoka kao Bibliju)… pa sam rekla ako pljuju i na svoju Bibliju, šta ću ja sa takvima,.. posebno što sam g.Rakočevića upoznala kada je radio jednu drugu novinu i sarađivala sa njim i mnogo od njega naučila…
Ali večeras konačno konačno odahnuh… taman kada sam pomislila šta ću ja među ovim i ovakvim Srbima, pojaviše se LJUDI… Goran, Petar, Marko, Đorđe… sve moja braća (po duhu) iako nijednog ne poznajem … i pokazaše šta je pravi srpski duh i elitizam, kultura i dostojanstvo…
Nikada nijesam sumnjala da su najbolji, najutemeljeniji i najcivilizovaniji Srbi – Srbi iz Boke, u vascijelom srpstvu, jer Boka nikad Crnoj Gori nije ni pripadala do 1944. godine. najmanje je tamo izdajnika srpstva, pogotovu u Herceg Novom, najmanje je tamo duha Novaka Kilibarde, koji je zarazio i Gorana i Andriju i sve ostale spske lidere u Crnoj Gori. opozicija je uvijek lagano dobijala izbore u herceg Novom, i taj herceg Novi mi je vazda bio svjetlo u crnogorskoj tami. ako bi moju Podgoricu morala da mijenjam drugim gradom, bio bi to jedino Novi.
Sve mi je to definitivno potvrdilo današnje javljanje GOSPODINA Đorđa Ćapina, pravog srpskog viteza (kažem to iako čovjeka ne poznajem, ali mi je dovoljno ovo što sam pročitala, kao i intevrju iz Istoka koji je postavio na linku, da kažem to iz punih usta), kome ne moramo vjerovati na riječ, jer on je ispričao ubjedljivu priču iz koje vidimo sve: i ko je kakav i ko je gdje bio…
Gopodine Ćapin, za sve što ste proživjeli, neka vam je utjeha – to što jedna Srpkinja nije napustila srpstvo kada je pročitala vaš tekst… Na žalost, na veliku žalost, ljudi kao što ste Vi, daleko su od javnosti, i ne poznaje ih ni većina srpskog naroda, i to je velika šteta,
Bog vam pomogao!
Поштована Жана, мучно је али и љековито, све што се прочита на овом блогу. Да коначно видимо ко се и због чега крије иза великих парола. Велики је то циљ, исплати се сузбити мучнину, бар накратко. “Патриотизам је посљедње уточиште ниткова!”, рече Семјуел Џонсон доста давно. Исправили су га циници у наше доба: патриотизам није посљедње већ ПРВО уточиште ниткова! Мислим да је у раскринкавању таквих индивидуа основни друштвени смисао овога што је господин Дедеић запоечо. А кад све сазнамо, можемо и као поједници и као народ даље. А ако сте САМО ЈЕДНОМ имали дилему да ли да се одрекнете ОВАКВОГ српства, онда се можете сматрати срећном особом и чврстим карактером. Због свега што се нашем народу дешавало и дешава, због тога што смо такви какви смо, имао сам не једном исту дилему (било би то конвертитство, слажем се, али имајте у виду да себе не сматрам нарочито храбрим а да су и бољи од мене поклекли). Тај проблем сам ријешио тиме што сам схватио да од Српства не могу побјећи. Другим ријечима, било би некако лакше и љепше да су “дукљани” у праву. АЛИ НИСУ!!! Дакле, Србин сам и нисам срећан због тога. Шта да се ради: можда бих волио да будем… Швеђанин, рецимо. Али волио бих да сам могао да будем и кошаркаш, на примјер. Пусти снови и адолесцентски комплекси… Но ето, то сам што сам. Национално одређење није питање само субјективног осјећаја, има ту и нешто на шта се вољом не може утицати (није довољно да себе ПРОГЛАСИМ Швеђанином да бих и БИО Швеђанин, на жалост данашњих “нових Црногораца”, иако се не бих мијешао у њихове ствари, тј. пусте снове и комплексе). Стога, Срби смо, поштована Жана, нема нам друге (црни ми!).
Odmah sam rekao,onaku u društvu u prijateljskoj priči među drugovima,da su Mandić i Danilović neprincipijalno,neetički,nesrpski i krajnje perfidno,nezahvalno i lukavo postupili u odnosu prema tebi,u momentu kada su transformisali Srpsku listu.Baš,onako profiterski,bezosjećajno,sebično i hladno,bacivši pod noge sve ono što si uradio i uložio,vjerovatno i žrtvovao ponešto u višegodišnjem građenju imidza i prepoznatljivosti jedne opzicione stranke,kako u skupštini,tako i na terenu.Biti eksponirani protivnik režima oštrom i solidnom retorikom u predpolitičkoj Grnoj Gori,znači i biti na berikadama 24 sata gdje si meta svakolikih režimskih mračnih uhoda.Lijepo su ti zahvalili!Taman onako kako ste i ti i oni zahvalili DR. Bojoviću,čovjeku koji je stvorio stranku i udahnuo joj njenu autentičnost ponajviše ličnim autoritetom i svojim altruističkim imidzom.Ali ovo što radiš pišući svakakve tračarije,gluposti,prepričavajuće mnoge replike iz vremena kada ste bili prijatelji,intimne komentare,sve što su ti kazali,sve što se govorilo,neformalno,formalno,u šali,bijesu,nezadovoljstvu…..to je po mom sudu izuzetno ružno i nisko.Koliko god da si ljut,bijesan,i imaš razloga da budeš-ovo naknadno ogovaranje,iznošenje,prepričavanje svega i svačega do najsitnijih i najintimnijih detalja,toliko je nedostojanstveno,primitivno a najviše nehrišćansko i nepravoslavno.Je si li svjestan da stobom više niko nikad neće smjet prozborit nijednu osjetljivu i delikatnu riječ jer će se opravdano bojati ako se sjutra nešto zakačite da ćeš sve obznaniti u javnosti.Izuzetno si mi bio drag opozicionar,jedan mlad,hrabar,odlučan i nacionalno svjestan,bistar momak,ali poslje ovog blaćenja dojučerašnjih drugova,kakvi god da su,više te ne uvažavam kao prije.Vidim postavio si dosta pravoslavnih linkova(Sv.Nikolaja,Justina…),kao da ih nisi razumio i shvatio njihov put ka oboženju i vrlini!!!Molim te nemoj se ljutiti,ali portali služe za to da razgovaramo,dijalektički.
Postoje Srbi i postoje profeionalni Srbi.
Isto tako postoje antikomunisti i lazni antikomunisti.
Pravi cetnici i milosevicevski cetnici, prava desnica i masonska desnica.
U zadnjih 20 godina u Srbiji i ostalim srpskim zemljama vlada najezda laznih Srba, bolje reci profeionalnih Srba.
Prvi put u istoriji srpskog naroda se pojavio ovaj fenomen, da se vjersko i nacionalno opredeljenje jednog covjeka napravi profesiojm.
Ti profesionalni Srbi su nas narod doveli dovde dokle smo stigli a ne dukljani.
Dukljani su samo nusproizvod, koji se izlegao na propaloj antisrpskoj, sto istovremeno znaci i anticrnogorskoj, politici u kraljevini Jugoslaviji a kasnije na propaloj politici profesionalnih Srba u ovih nekoliko banana drzava koje smo imali.
Moj pokojni otac mi je prije 30 godina govorio da ce doci vrijeme da od komunista nece moci covjek na red doci u Crkvu da udje.
A cuveni francuski predsjednik De Gol je jednom prilikom rekao da su komunisti sugavi psi, kojima je milija vlast nego li dobrobit svojeg naroda.
Ako pogledamo desavanja u poslednjih 20 godina videcete kako su komunisti brzo promijenili smjer i promijenili ga tako drsko, da ljudi koji su oduvijek bili Srbi i pravoslavci nisu mogli od njih na red doci da “u Crkv udju”.
I tako ispadose veliki Srbi jedan Slobodan Milosevic, koji je u stvari bio obicna marioneta u rukama njegove blesave zene, koja je po duhovnom opredeljenju bila pobornik Sai Babe i koja je bila glavni guru partije JUL, koja je opet finansirala one joga letace, koji su transceditalnom meditacijom htjeli da izmijene srpski narod.
Taj Slobodan Milosevic je na manastir Hilandar izvrsio desant sa hilikopterom i kazu da je tamo monahe, koji se nisu bili povujkli u brda, da ne docekaju tog nesoja, oslovio sa “zdravo drugovi” i da se cak ni jednom prekrstio nije.
Ali hvatao se u molitveno kolo sa baptistom Dzeksonom i zmureci se molio sa njim i jos nekolicinom koji su sa Dzeksonom napravili neki molitveni krug.
To je bila ona cuvena posjeta Dzeksona Beogradu a imao je Milosevic i ostalih znacajnijih posjeta, kao na primjer posjetu vrha jevrejske masonske loze “Bena Berita” neposredno prije pocetka rata na prostorima Jugoslavije.
Pa ispadose Srbi mnogobrojni ratni profiteri, koji su i prije ovog nesrecnog rata lezali po zatvorima zbog korupcija a za vrijeme rata su se i oni i njihovi unuci obogatili dok je narod krvario i gladovao.
Danas takve, moramo da smatramo narodnim herojima i da im se divimo samo zato sto se dobro drze u Hagu.
Gospodja Plavsic je neke od njih fenomenalno opisala u svojoj knjizi.
Pa ispadose heroji i srbende generali koji izgubise sve moguce ratove u poslednjih 20 godina a koji se ne sjetise da bi jednim drzavnim udarom trebali svrgnuti tadasnju vlast.
I ptice na granama danas znaju kakva je izdaja u vojsci bila za vrijeme svih ovih zadnjih nesrecnih ratova, svi znaju da je izdaja bila u vrhu vojske, svi znaju da je vojska mogla za dva dana srediti situaciju samo da je htjela i to na pocetku nego i kasnije.
I pored toga niko nije odgovarao za veleizdaju i vjerovatno niko nece ni odgovarati.
Profesionalni Srbi, ljudi iz kriminalnog podzemlja, koji su za racun UDBE ubijali politicku emigraciju po zapadnoj Evropi su kasnije imali svoje privatne vojske i bili licna garda nekim crkvenim velikodostojnicima.
Normalni Srbi, hriscannsko nacionalne orjentacije nisu mogli izvaditi dozvolu ni za pracku a drugi su imali svoje privatne armije.
Pa kvazi akademici, sa jedva zavrsenom srednjom skolom, ili zavrsenim fakultetom i “doktoratom” na prsutu ili na akonto toga sto je neko ratno siroce ili dijete ratnog siroceta iz 1942.
Pola srpske akademije nauka je sastavljeno od ovakvih tipusa.
Sve neki recitatori bez kojih ne moze ni jedno desavanje u Srbiji da prodje a da se oni nece negdje nametnuti u prvi red.
Iako jedva u Boga vjeruju i skoro nikada u Crkvu ne idu, nema teorije da se nece slikati pored patrijaha ili sjesti na prvo mjesto na nekom nacionalnom i religioznom skupu.
Glavno je znati recitovati i neku plemensku “tuzbalicu” sastaviti a sve o srpstvi i Kosovu i o ovim novokompanovanim narodnim herojima, koji sve ratove pogubise.
Dakle, ovi ljudi su srpski narod zavili u crno i zbog njih je dio naroda u Crnoj Gori skrenuo u neke egzoticne nacionalne i politicke smjerove i ako Bog da da u ovoj nasoj zemlji i normalni ljudi progovore, oni ljudi koji nece smatrati da treba da im se spomenik podigne zato sto su Srbi i pravoslavci, ako Bog da da vec jednom prestanu parade “zasluznija”, kojima je jedina profesija bila da srbuju.
Profesionalni Srbi, to su ljudi koji su zadnjih godina svoju materijalnu egzistenciju stekli samo bukadzijskim srbovanjem, Srbi od kojih normalni Srbi ne mogu da dodju na red da budu Srbi.
Ekspres pravoslavci po potrebi.
Bojim se da ce nasem narodu trebati jedna dobra dekontaminacija od ovakvih tipusa i da dok se ta gospoda ne skloni na neka pristojnija mjesta nece biti sanse da se pojave normalni ljudi, za koje se skoro prestalo vjerovati i da postoje.
Kada se to desi, onda ce i dukljanski egzoticni pokret prestati da postoji i shvatice mnogi u Crnoj Gori da biti Srbin ne mora obavezno znaciti biti ono sto su bili ovi profesionalci.
Донко. И то је довољно за све оне интелектуалце који су остали доследни слободној речи и слову. Донко, и да се није поново појавио у јавност, његов Исток је утемељен у историју слободне мисли у Црној Гори, у време када је реч била краћа за главу. И сада, као и пре, осећам да се појавио поново страх од Донка код извесних српских “лидера” и њихових бурегџија, шаптача, викара, постмодерниста самоуништења српског индентитета у Црној Гори. Исток је био новина која није могла да прећути било шта и било кога ко је унижаво српску културу, традицију, писменост…, али је то чинио с мером и увек указао именом и презименом на њихове протагонисте. Није мера Донкове речи ни ово време ни овај новинарски скрибоманат већ, ни носачи диктафона, читачи разних идиота, НИТИ МРВИЦЕ ПО УРЕЂИВАЧКИМ СТОЛОВИМА И РАЗНИМ КАБИНЕТИМА, већ онај новинарски хлеб са стотину кора. Пишући на разне теме и о многим људима Донко је исписивао своју аутобиографију. На то правило многи су заборавили. Колега Ракочевић и даље држи до речи и занта. То је цена која нема цену. И не заборави, поштовани колега, није право место тамо где увек можемо забости реч.
Поштовани читаоче Ковачевићу,
можда има ружноће и нискости у овоме што пишем. Сугурни будите, више се мене и у мени цијепа док пишем, него што је Вама тешко док читате. Мораћу да одбраним Мандића и Даниловића, по први пут на овом порталу. Искрено ћу их бранити за неколико ствари. Нијесу се они према мени однијели ,,непринципијелно, неетички, несрпски и крајње перфидно, незахвално и лукаво”, као што кажете. То, просто, није тачно. Из више разлога. Први, однијели су се као што се односе према свакоме, тако би се однијели и према рођеном дјетету, или мајци, ако би се радило о њиховом личном, појединачном, интересу.
Други је што сам ја, главом и брадом, био опструкција, у границама мојих капацитета, сваке врсте, трансформацији СНС-а. Нијесам дао ниједну изјаву, као портпарол странке, у прилог ономе што су они радили од 21. новембра 2008. Иначе би они данас летјели као балончићи изнад моје главе. И изјаве, и Мандић, и Даниловић, и пар дежурних увлакача. Прозивао, сам тих дана, Горана Даниловића и Андрију Мандића да су шаптачи Службе државне безбједности. И све то од тренутка када су одлазили у другу странку и молили људе да ,,дају име” СНС-у! Дилетанти! Имаћете на увид, на блогу, и конкретне документе у наредним наставцима. Заказивао двије конференције за новинаре у јануару које су ми отказиване бруталним политичким насиљем и лагањем, у сред моје куће, од стране људи за које сам држао да су елементарно озбиљни и добронамјерни. Остао сам до задњег тренутка наде да може опстати Српска листа без обзира на унутрашње турубуленције, трансформације, синтезе или цијепања њених конституената.
Кад је Мандић, и буквално, ,,одмјерио” ону ствар свима који смо заговарали какав-такав концепт опстанка СЛ, покупио сам своје емоције и срце које сам уложио у СНС, и отишао. И проговорио. И тек ћу да проговорим. Кад је Славен Радуновић предложио на предсједништву СНС постизборну коалицију са ДПС-ом, за опште добро (а предложио је ћивота ми Светога Василија! Чисто – ако неко има дилему… ,,Истина ће Вас ослободити” – Христос)… Кад је Горан Даниловић објаснио да напади на Мила Ђукановића јачају ДПС… Кад ми је Андрија Мандић објаснио шта ћемо све да радимо неким људима који су требали бити дио ,,Наше странке”, на које ћемо се начине с њима поиграти… Код сваке од ове три тачкице сам знао да је готово, да сам испао блавор, магарац, коњина… Да сам стављао главу на трупину! За кога? Због чега? За Мила, брате, за Мила и Милове, а да сам се све надао да није тако… Е, то мене боли, то ферментира мој бијес. И питао ме је Андрија Мандић кад сам одлазио: ,,Можемо ли да се растанемо као пријатељи?”, а идућег јутра кренуо у умоболне шаптачке диверзије (читаћете шта је људима блејао о мени, читаћете не само моју исповијест – имаћемо и прилоге, именом и презименом) и покушаје физичке опструкције мојих политичких активности.
Зато, наставићу да радим што радим, свјестан свих последица. Нећу да ћутим, нијесам во. Знам да сам имао избор – да причам, или да ћутим. Ако причам – причаћу увјерљиво и без дилеме. Кренуо сам, нема стајања. Ријешена једначина! Причаћу, јер желим да наставим да живим међу људима којима су, по Мандићевом и Даниловићевом, и наређењу ,,њихових” надређених, саопштаване бљувотине о мени. Нема ефикаснијег начина, од прозних детаља и промила, да опишем карактер плаћеника, профитера и издајника на грбачи Срба, без права. Детаљи о ситним људима. Праведно. Ако, желите, читаоче Ковачевићу, да сазнате да ли је неко лопов знаћете не само по томе да ли Вам је украо плинску боцу из оставе, него и по томе, да ли Вам је отео упаљач или шибицу! Наставићу да пишем о Андрији Мандићу који је тајкунским и парама Мила Ђукановића плаћао дневнице људима да причају по кафанама лажи о мени.
Ко ти је финансирао диверзије, Преваранту? Тако си преврнуо корито и захвалио се мојој породици?
Ако се изборим да се подигне (људска) цијена у јавном ангажману у Црној Гори, бићу задовољан. Ако не, саопштио сам истину, није трагедија. Надам се да је ово последња генерација Новака Килибарди међу Србима и последња генерација превараната, без манира, међу свим грађанима Црне Горе. Нека дође неко друго вријеме. Нека Црногорце заступају неки честити и обични Црногорци. Србе исти такви Срби. Преваранте, преваранти са стилом! А ако сте у праву да ће неко због овога преда мном одсад ћутати, нека ћути. Доста сам се и негледао и наслушао. Приче ми је преко главе. Моја исповијест није дуг према Србину из центра Подгорице који је са мном пио по кафанама. Нити према било којем Србину који има и који може. Ово је дуг према Србину који ме је гласао у Сеоцима или Вељем Дубоком, који носи гумене опанке, плетене чарапе и рукавом нос очисти, јер нема ,,Палома” марамице и ван је ,,модерне цивилизације”, али је остао Србин и вјеровао нам је. Због њих, због сиротиње, није срамота рећи истину. Једну и исту. Само је лаж НОВА. Значи, централно питање јесте – обраћам ли се истином са овога блога? Ако ,,сахраним” себе са њима, то је тргично за тројицу људи, али Ви остали – бићете политички слободни. За друго ћемо лако. Овим стављам тачку на било какву даљу полемику са Вама, читаоче Ковачевићу. Не покушавам да се обожим, покушавам да допринесем. Обзиром да сам објавио и Ваша комлетна увредљива предвиђања поводом неких сегмената моје судбине, мислим да сам Вас увјерио, без цензуре, да ми не смета нико ко се принципијелно разликује од мене, па и ако ме увриједи. На крају, овај тип приче о Андрији Мандићи и Горану Даниловићу је гола Божија Правда. Божија Правда у име свих који су вјеровали да се боре за Српство и били на добошу, мимо своје воље! У остале Божије послове и надлежности се, овога тренутка, не мијешам. За овај поуздано знам. Знају то, једнако добро колико и ја, сви који су напуштили, али и даље воле и увијек ће вољети СНС, и сви који су данас у НОВОЈ. Има једна нит, која је заједничка и мени и Вама. Ништа више неће бити исто, нити ћу бити исти човјек. На људима је да цијене разлоге и карактер промјене.
Poštovani Dobrilo,
Ako sam te urjedio nekom konstatacijom,a kažeš da jesam,onda ljudsko izvinjenje,nije mi to bila namjera.Hvala ti što si uvažio moju zabrinutost i upitanost,i odgovorio mi.
Sve najbolje.