Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (14)

- Мени Преваранта под контролом Црногорске ДБ током штрајка

Заказах конференцију за новинаре на скупштинским степеницама одакле се кренуло у бројне буне на црвене дахије у Црној Гори. Црвени војвода од старога српскога Мојковца града, који је још увијек штрајковао у аутомобилу, позвао мене и Инсталираног Профитера да му чинимо друштво док саопштава узвишене мисли о посноме октобру. Штрајковаће, вели, док га бијела смрт не растави од пролазних политичких овоземаљских добара. Неспретно је витлао својом ,,одлучношћу” у покушају да седмој сили, која се сјатила да чује, не њега, него имагинарног Махатму Мандија, докаже да је намјеран скапати у црној лимузини надомак скупштинског каменога здања. Од таквог идеализма и опонашања Војислава Шешеља – до највеће издаје српских националних интереса у Црној Гори, до локалног Чеде Јовановића у приликама независне црногорске државе која је признала лажну државу Косово и врши константну дискриминацију над српским народом.

Ни слутио тада нијесам да ће се ствари претумбати до те мјере, само годину дана касније, па ће и јуначки, некада српски Мојковац, заслугом Преваранта под контролом Црногорске ДБ, завршити у рукама Мила Ђукановића. За паре и на најбезболнији начин. Андрија Мандић, главом и брадом, узеће режимски тајкунски новац и пронаћи анестезију у виду бојкота у пет до дванаест. Опозиција ће, разбијачком улогом црвеног војводе и још неколико сујетних дилетаната у њеним редовима, од ,,леопардове коже” на терену, oдносно након више од половине општина у Црној Гори које је контролисала, спасти на Плужине, Андријевицу и Херцег Нови са којима, у мираз, улази у нову 2010. годину.

Приде, у Андријевици је на референдуму о конституисању СРЈ 1992. године било 9 (девет) заговорника идеје самосталне Црне Горе. На претходним изборима за градоначелника, разлика између кандидата СНП-а (оних који су били за заједничку државу) и ДПС-а (сепаратиста) мјерила се са, мање или више, стотињак гласова. У Херцег Новом, Преварант под контролом Црногорске ДБ успио је да остатке Српске листе политичким турбо шланком ,,стеше” са 5.000 на хиљаду, уз мали кусур гласова преко. Политички ,,Божен козметик’с”.

Не, не, није он крив. Криви су други. Унутрашњи и спољашњи напријатељ.

Срби се спашавају причом о курчатовијуму и електранама. Још да добију некаква права – побјешњели би, не би се могли сносити. Уосталом, Српска листа је, у једном тренутку ужирена, па уновчена, трговало се њоме као озимачним говечетом. Значи, постојала је пара ради. А, могло је другачије, и могло је боље, било је тренутака који су водили на сунчанију страну. На крају је шушкање у џеповима претегло на ону лошију. Требала је набујала Српска листа да разбуца окове дискриминације, са свим својим унутрашњим трансформацијама и лудоријама, али не, некоме је било стало до српских интереса у мјери у којој се они употпуњују са привлачношћу профане дестинације поред Велике пијаце у Подгорици или аристократским амбијентом старе камене кућерде на ,,блиској” периферији Никшића у којој су се ,,кројили ресори” и трансформација.

Конференција за новинаре само што није почела. У једном тренутку, надомак нас појављује се Ранко Кадић, посланик у Скупштини Црне Горе кога црвени војвода бијаше отписао као политичког сарадника. Између осталог и зато што су Кадићу заслугом Преваранта под контролом Црногорске ДБ избодена јуначка ребра големим шрафцигером, у јесен 2003. године. Посланика Кадића претече Ферхат Диноша, лидер ДУА-е, на самом степенику, на уласку у зграду Скупштине. Претходно је обезбјеђење забранило Кадићу да уђе у Парламент. Ниједан опозициони посланик тих дана није могао до радног мјеста.

Када се Ферхат, сталожено и уз осмјех, ушетао у Скупштину, Ранко је завапио:
- ,,Он може, а ја не могу! Је ли то зато што сам Србин? Ово је нечувено! Је ли Вам то та демократија”, питао је и обезбјеђење и све нас, констатовао је успут, па сјео на степеник, забиљежен објективом камера и фотоапарата иза ушију штрајкача Махатме Мандија. Кадић је, у елегантној варијанти, са модрим фармеркама и у жутој јакни од преврнуте јеленске коже, тражио своја српска права. На свој начин, импулсивно, на пречац. Двојица блиских сарадника покушавали су погледом да га пронађу међу двадесет новинара и тридесетак насумице окупљених подржавалаца политике покојне Српске листе. Позирао је забринути Кадић неких петнаестак минута са палцем, кажипрстом и дијелом десне шаке наслоњеним на степенице, поред наткољенице, и лијевом руком којом је придржавао браду попут Његоша у Венецији.

Црвеном војводи је то засметало, па је почео да се врпољи и одлаже почетак преса.
- ,,Горане, Добрило, макните овог лудака са глибавим рукавима са степеница. Сјео је да га услика Телевизија Црне Горе, па се неће знати штрајкује ли он, или ја. Нећу почети прес док га неко не уклони. Дај’ зовите ове наше из Службе за безбједност.”

Логика црвеног војводе тада је била проста – Социјалистичку народну партију и Народну странку ваљало је увући у штрајкачки процес, макар у смислу подршке Red Duke-у. Неће га, ваљда, изневјерити саборци из Блока за заједничку државу. Боље рећи – за претпотставити је да је њих лакше намагарчити него ,,црногорски” дио опозиције или неке друге, мање или више утицајне политичке или аполитичне снаге у друштву које се нијесу одушевиле признањем лажне државе Косово од стране Владе Црне Горе.

Сам Кадић ће постати интересантан онога тренутка када се ,,осуши” подршка Српској листи за Мандићев штрајк и када останемо на ледини, без било чије подршке. Инсталирани профитер частиће га, одмах, насловном страном дневних новина ,,Дан”. Кадић ће се одушевити својим портретом који ће заузети три четртине насловне странке и почеће да трчи за Преварантом под контролом Црногорске ДБ и Инсталираним Профитером. Тако су бар они тврдили.

У ,,Дану”, на слици – у замаху, силази низ скупштинске степенице, окрећући, са благим осмјехом, главу према згради Поште Црне Горе, гледајући нешто веома важно. Показујући кажипрстом лијеве руке ту замишљену тачку.

Сам Кадић ће, током штрајка црвеног војводе од Мојковца града, помоћи Red Duke-у да Revita Orange-ом надомјешта недостатак исхране и унесе довољно компоненти које омогућавају функционисање организма. На себе је, а да му црвени војвода то није ни тражио, преузео одговорност да набавља и уноси, како зна и умије, окрепљујуће средство за ,,пожртвованог” штрајкача.

Умије Кадић да заборави, иако… Знао је да му је црвени војвода, пар година раније, организовао исписивање увредљивих графита, флуоресцентним спрејом, за чланове породице, на Забјелу, баш као што је Кадић црвеног војводу, из Хитне помоћи, у јесен 2003. године, након Косовског боја на сједници ГО СНС-а, прозивао, због конкретних дјела, за сарадњу са тајном полицијом, све у присуству камера ,,Гласа Америке” и уз тонски запис ,,Пинк” Телевизије из Подгорице. Тврдио је, тада, да се ,,осјећа и ружно и тужно, као никада у животу”, те да је ,,по Мандићевом налогу добио батине”.

За разлику од њега, црвени војвода не опрашта. Сркао је Кадићеву Revitu, али је редовно констатовао, пред посланицима Српске листе:
- ,,Знам да све ово Кадић ради да би се сликао и давао изјаве о мом здравственом стању, а у ствари правио личну промоцију. Као током НАТО бомбардовања када је качио лажне чинове. Само, нека га, немојте га дирати, бјеже нам и Пецо и СНП, треба нам неко да не изгледа да смо усамљени. Није он за политику, не може нам нашкодити, нек’ се врзма туда.”

Једнога полупрохладнога дана, из још увијек поснога октобра, Кадић је поново заустављен на улазу у Скупштину. Одмах ме је назвао и информисао да му Милан Радовић не да да уђе у Парламент и да се то објави на насловној страни сјутрашњег ,,Дана”, како би се наставио психолошки рат против режима. Знао сам да је Инсталирани Профитер већ наредио уреднику ,,Дана” да се капарише прича о томе да неко Мандићу омета ТВ сигнал у просторијама Посланичког клуба СЛ. Тиме је ,,симбол отпора” угрожен. Срби, који су обесправљени у Црној Гори, могу макар гледати телевизоре, без обзира што им се уређивачка концепција најчешће не свиђа.

Тадашњи лидер Срба ни то не може! Неко му је разглавио и трајно оштетио собну антену, а режимска деструкција џара и по ,,рибљој кости” на крову Скупштине. Није то мала ствар, доба је информационе технологије.

Објашљавам Кадићу да је Инсталирани Профитер уредницима ,,Дана” већ скицирао насловну страну за сјутрашње издање, те да се то неће промијенити. Међутим, Кадић је упоран и тражи да се насловна страна преиначи и објави информација о томе како је он спријечен да уђе код онемоћалог Махатме Мандија. А понио је био, са собом, као љекар, и слушалице.

Тачку на и ставиће црвени војвода увече, позивајући дневног уредника ,,Дана”:
- ,,Ма… какав Ранко! Шта је са Вама људи? Ово је озбиљна ствар, не требају ми маргиналци! Мичи ми ту аветињу. Ставите га неђе као дио текста и не дижите халабуку око тога, немојте му ни слику пуштити. Ова антена је данас најважнија! Јесте ли преломили колумну? Рекао сам Жељку Никчевићу да је напише и да Вам је пошаље.”

Ухватих половином друге седмице штрајка црвеног војводу како зобље присушене смокве, суво грожђе, здробљене орахе, умотане у неку салвету, и воћни јогурт у просторијама Посланичког клуба Српске листе. Затечен сам, након шетње, све са мајицом коју су носили демонстранти у Подгорици. Он, не да је затечен, него поплавио када ме је видио. Између осталог, и због тога мученик не смије ни данас да писне. Иако има на располагању и свој високотиражни медиј. Што год да каже, свак ће га разумјети, прежаљен је. Уосталом – већ је извалио све будалаштине, због чега се сва антисрпска, владајућа Црна Гора, кикоће мјесецима омиљеном режимском војводи лажњаку.

- ,,Мо’ш ли што?”, питам збуњено и процедурално, тек да реагујем.

- ,,Морам, мико, имам и ја душу. Не могу више, морао сам, не смијем испасти слабић који не може да штрајкује. Уосталом, ко зна како штрајкујем? Свакако ми причају да једем. Кад је тако, бар ћу њапати нешто. Јеби га, ко ће ми захвалити сјутра ако ми се нешто деси? Молим те, ово си видио… нијеси видио…”

Само сат времена прије тога, било је планирано да, током протестне шетње, црвени војвода поздрави демонстранте са унутрашње стране улазних стаклених врата Скупштине Црне Горе. Док се приближавамо ,,мосту Блажа Јовановића”, Red Duke ме зове на мобилни телефон:
- ,,Колико их има?”, интересујући се за бројност демонстраната.

- ,,Око триста”, преносим бројно стање.

- ,,Пих, треба распуштити општински одбор. Што ће мени ово штрајковање? Нећу се појављивати, реци да не могу стајати, заправо сад ћу звати Славена да он директно каже демонстрантима да сам изгубио ослонац на ноге… Он је и обећао да вечерас организује шетњу.”

Када смо прелазили зебру између ,,Блажовог моста” и зграде предсједника Црне Горе, демонстранти су спонтано узвикивали:
- ,,Србија, Србија!”

Славен Радуновић, потпредсједник СНС-а, почео је да витла рукама од рамена ка појасу и да ,,снижава температуру”:

- ,,Немојте људи да провоцирамо било кога. Скандирајмо: «Андрија, Андрија». Пуштите то «Србија, Србија», не треба нам то, молим Вас, превазиђено је…”, неуморан је потпредсједник задужен за шетање кућњих љубимаца и узимање донација, у мраку, од подгоричке мафије. Тога дана, бијаше освануло у новинама да је ручао у једној амбасади. Вјероватно јесте, обзиром да га је црвени војвода читаво јутро називао шпијуном, свјестан да је себе заробио штрајком, те да други морају мрдати. Red Duke је, ипак, био љубазан док су разговарали телефоном, слушајући потпредсједникове импресије са оброка.

Када ћу у позним вечерњим сатима упитати црвеног војводу како је дошао на идеју да ,,омрси бркове”, ни пет, ни шест, устврдио је да га је на то наговорио Инсталирани Профитер и да је обезбиједио, преко пријатеља из Унутрашње контроле, безбједно уношење хране у Скупштину. Наравно, ако је то баш тако, што нећу устврдити.

- ,,Унесе он кесу, не контролишу га, тако ми је рекао. Нема што више, пале су све концепције, морам јести, отићи ће ми бубрези. Нико не види једем ли или штрајкујем”, Red Duke увијек има решење.

Дакле, не би он, н’о га наговорио Инсталирани Профитер, вјероватно љубоморан што му се није дало да и он штрајкује и буде ,,симбол отпора”. Тако сам бар требао да закључим.

Црвени војвода поентира на крају:
- ,,Захвалан сам му, помогао ми је, Горан је наш пријатељ. Долазио је малоприје и Радојица…”

Симпатично. Његово пријатељство са Инсталираним Профитером увијек је зависило од тога ко црвеном војводи чини тренутно друштво на неком састанку или за кафанским столом.

Данас се бар нас четворица можемо сјетити опсервација црвеног војводе на рачун Инсталираног Профитера када се водила борба око тога ко ће се љепше намјестити Божидару Бојовићу, ко ће му показати свестраније знаке лојалности. Сјећање ми снагу даје и за наредне редове…

Враћамо се Андрија Мандић, Младен Бешовић, шеф обезбјеђења СНС-а, и ја, са конвенције коју су СНП, НС и СНС организовале на сјеверу Црне Горе, током кампање за изборе у октобру 2002. године. Преварант под контролом Црногорске ДБ успут нариче о својим пустоловинама и авантурама. Инфериорни* Преварант под контролом Црногорске ДБ почиње да сипа баражну и насумичну ватру по Горану Даниловићу. У завршном периоду изборне кампање која за епилог има проширење капацитета Посланичког клуба Српске народне странке, Инфериорни Преварант запишава свој терен у оквиру странке. Исповиједа нам се тужно и скрушено, иако смо свјесни да је унутар себе радостан и озарен:

- ,,Како ми је било непријатно прије два дана у Његошевој улици. Искочи власник једног бутика пред мене, препознао ме из Скупштине и тражи да поразговарамо насамо. Видим да нешто није у реду. Таман сам кренуо до града, раскомотио се, мислио сам да ћу се мало одморити, попити пиће и отићи дома на спавање…”

Претицање и густина саобраћаја ометали су црвеног војводу од Мојковца града да саопшти детаље ,,догађаја” који су му навирали у међувремену. Имао сам утисак да се и сам ,,догађај” развија у зависности од елана појаса који је штитио црвеног војводу од заношења у кривине Дромире и Биоча.

На CD-у је ,,марширала краља Петра гарда”, док се ,,Србија на Хитлера спремала” преко Краљева града. У исто вријеме, носач звука је свједочио како се Ђуришић, млад мајор, потрудио да петокрака ,,пропадне”, не само у Црној Гори, него и у Санџаку, пардон Рашкој. Полетни патриотизам. Црвени војвода, бивши помоћник замјеника министра у Савезној Влади Слободана Милошевића и Момира Булатовића свједочи о Даниловићу који се није ,,одјавио” у ДПС-у када је ,,предао документа” у Српску народну странку. Успут, замећући трагове, сервира нам причу да му је омиљена четничка пјесма она у којој супруга краља Петра, Марија, свом изабранику констатује да ћемо будућу земљу ,,звати Велика Србија”.

Тврди и да је, док је пуцао из праге на аеродрому у Голубовцима сваки дан пјевао сонет који је Вељко Булајић намијенио четницима:
- ,,Убићемо, заклаћемо, ко са нама неће!”

- ,,Смањи, ђаво га понио, да чујемо Андрију” некако ћемо у исти глас и ја и Бешовић.

- ,,Ма, ништа, људи, кажем Вам, знам ја више о Горану него што он зна о самоме себи!”

- ,,Шта је било, да нијесу опет неки егзистенијални проблеми? Да није опет позајмио паре да спреми Божу пицу?”, постављамо питање у другој верзији подстакнути сталним приповјеткама Андрије Мандића на рачун Инсталираног Профитера.
Црвени војвода од Мојковца града наставља да прича креативну басну:
- ,,Искочи овај власник бутика, ја не знам одакле се створи човјек, нити што хоће одједном.”

Дрхтави и неувјерљиви глас црвеног војводе пратила је јека србијаснких топова и закључак народног пјевача који у стиху збори:
- ,,Нема више Синђелића, али нема ни Турака!”

- ,,Шта хоће газда бутика?”, приупита и четврти путник, возач, који се смијеши јер разумије да Мандић уграђује додатне дјелове, зато што је у петљавини заштекао као Mozzila Firefox на јефтиној лами од компјутера.

- ,,Ма… каже да је Горан узео неке Diesel фармерке и некаве Fila кинеске папуче. Није му то Горан платио и неће да му се јави када пролази поред бутика. Не знам што да радим. Тражи паре од Српске народне странке, да се то измири, да брука не пуца. Каже човјек да ће из принципа да се огласи.”

Сви се згледамо у ретровизор док Андрија мудро и логично збори. Предложимо му да он то намири, као предсједник Извршног одбора, из средстава која следују СНС-у за изборну кампању, да се не обешчастимо као организација.
- ,,Није све то ни 50 евра. Учини толико за колегу из Парламента.”

Одмахује главом.

Нити је он вјеровао да нас је убиједио, нити смо ми помислили да нам збори истину.

- ,,Андрија је то”, знали смо да кажемо, да се благо, сувишно или глупо осмјехнемо, уморни од пута, пожелимо једни другима ,,лаку ноћ”, попијемо, након што га оставимо по још једно пиће у граду и опет се насмијешимо симпатичном црвеном војводи који је вазда имао ,,информације”. Ни Вук Бранковић није располагао бољим подацима када је одлучио да не помаже Лазару Хребељановићу у ,,унапријед” изгубљеној бици на Косову Пољу.

Када је, пар мјесеци касније, правио планове да смијени Божидара Бојовића, Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ решавао је просјечне једначине, попут ,,Еурекине” укрштенице, како би угледао циљ. Вагао је да му је и Инсталирани Профитер потребан како би убо мету.

Повјерио се завјереницима:
- ,,Да бисмо срушили Божа, потребна нам је и Горанова помоћ. Горан је лош човјек и слаб је на паре. Морамо га купити, нема нам друге. Слизао се са Божом, не може се отуд ишчупати, осим парама. Продаће он и Божа и Ранка, иако су му ваљали, за паре, морамо послати човјека који ће му понудити паре.”

Када је црвени војвода од Мојковца града одаслао полазника са кесом до Горана Даниловића, назирало се решење. Инсталирани Профитер оспособљен је за мисију због које је бануо у Српску народну странку из Демократске партије социјалиста. Зазвечао је новац у рукама.

- ,,Купио сам га као јуне на пазару”, тврдио је црвени војвода након смјене Божидара Бојовића, свједочећи завјереницима како је задобио подршку Горана Даниловића.

- ,,Дао сам му 1.600 евра страначких пара да регулише подстанарске дугове и приватне проблеме. Врло је битно да те паре не враћа, а ја ћу се правити луд, држаћу га, до даљњег, у шаци због глупости”, тврдио је Red Duke, откривајући топлу воду.

А, како је, стварно, црвени војвода од Мојковца града, кога је предао у руке Милу Ђукановићу, прекинуо ,,посни октобар” 2008. године, коме се обећавајуће подвргао? Једнога јутра, током штрајка црвеног војводе, долази генерал Благоје Граховац, савјетник предсједника Скупштине. Потпуно добронамјерна посјета.

Генерал се интересује за здравствено стање Инфериорног Преваранта, не прича о било чему другоме. Политика по страни, интересује га црвени војвода као личност и као ,,релативно млад човјек”. Савјетује и мене и њега да након, ако се не варам – осам или девет дана, могу да се појаве промјене здравственог стања, и посебно понашања, онога који не узима храну. Да постане параноичан, да вришти, препознаје од пријатеља непријатеље, па околина, просто, мора пронаћи начин да га се ратосиља или пацификује на неко безбједно мјесто.

Мандић је одмах, након овог разговора, доживио трауму. Препао се фазе неурачунљивости и недостатка даске у глави које су логичне појаве и одраз кризе код неких штрајкача. Забринуо се, лидерска позиција му није дјеловала стабилно, стекао је утисак да је ровита и окрњена. Знао је да је дио окружења спреман за акцију. Зато је испланирао како да дође до калорија које би поправиле његов имунолошки систем. Али, и учврстиле лидера Српске листе коју је већ био прежалио. Пушти ђавола тамо, није ред да се човјек, ако је већ инфериоран, и ако је, уз то, и преварант, игра са позицијом лидера.

- ,,Морам нешто предузети, ако паднем у бунило… Даниловић ће почети да игра улогу ганутог и невољног наследника који ће довести у питање мој разум.”

Наставиће се…
У следећем наставку: Калорије и ревитализација

Напомена: *Инфериорни (Преварант под контролом Црногорске ДБ), нови је прикладни термин за опис лика и дјела Андрије Мандића за који сам добио амин, ауторско и право на Forward & Replay од Салватора Тота Скилачија