ВРЕМЕПЛОВ

Како је лажни војвода ударао лажне печате?

,,Далеке” 1998. године, 14. јануара, догодио се народ пред Скупштином и Владом Црне Горе. На ,,данашњи дан”. Тај случај, сам по себи, искључиво је пропратни елемент ове приче. Важни су представници Народне странке – др Божидар Бојовић, чланови Организационог одбора тадашњег Великог народног митинга. Важан је и један ,,осушени” редар, испод чијег имена, на једном од докумената, можете препознати печат ДПС-а.

Тема данашњег времеплова битна је из више разлога. Па, рецимо, најважнији – константна лаж лажног војводе да су у СНС-у увијек радили само хонорарци. Истина је сасвим другачија. Андрија Мандић и Горан Даниловић опљачкали су СНС-ове ,,хонорарце”. Паралелно, имовински су ојачали.

Данас црвени војвода преостале запослене у НСД-у ,,отпедаљује” убјеђујући их да им је боље да негдје нађу стални посао. Логичан завршетак приче човјека који је преузео обавезу да задави Српску листу. За паре. Дакле, с разлогом. Најефикаснији начин за реализацију таквог подухвата јесте промјена ,,крвне слике” окружења кроз чишћење свих национално оријентисаних кадрова и свједока, те страначке администрације. Пластичније, свих који памте неку другу идеологију.

Када је лажни војвода ударио лажне печате у радну књижицу Мираша Ђурђевца, оснивача Српске народне странке, назирао се референдум о државно-правном статусу Црне Горе. Андрија Мандић је већ добијао тајкунске паре, најчешће на руке Горана Даниловића. Идеална прича за вријеме када и Црна Гора буде елементарно демократска држава у којој ће непристрасни државни орган, или комисија, испитати поријекло имовине политичара из редова власти и опозиције. Некадашњих и тадашњих. Стрпљиво, када год да дође тај дан. Уобичајено је, поготово у ,,европским” земљама које су превазишле терет транзиције да се, под притиском јавности, направи и таква врста искорака. Ова генерација ће, држим, дочекати и тај свијетли празник.

Примјера ради, везано за данашње приповиједање – у првој транши, током љета 2005. године, Андрија Мандић и Горан Даниловић подијелили су 70.000 донаторских евра, а тридесетак хиљада уложили у кампању ,,уклањања границе” са Србијом. Уочи референдума.

Случај господина Ђурђевца. Дугогодишњи одборник јединствене Народне странке и Српске народне странке, члан Главног Одбора и Предсједништва СНС-а, стигао у страначку централу на Старом аеродрому, у Подгорици. Био је константно запослен од 1999. године обављајући, између осталог, и послове координације страначких активности у Никшићу, у складу са договором са руководством СНС-а. Предсједник Извршног одбора СНС-а и предсједник странке од јесени 2003. године, Андрија Мандић, варао је, не само Ђурђевца, да редовно регулише обавезе држави када су у питању пропратни технички елементи радног стажа за десетак запослених, од јесени 1999. године.

Црвени војвода је прво саопштио техничком лицу, запосленом у централи Српске народне странке, чији идентитет нећу помињати, јер човјек није крив (радио је по инструкцији ,,овлашћеног лица”), да ,,удари” улазни и излазни печат у радну књижицу Мираша Ђурђевца. Након тога је долетио и сам црвени војвода, у лаганој варијанти, као да завршава неки успутни посао. Пошто је био ,,овлашћен”, потписао се испод печата и тиме потврдио да је ,,повезан” радни стаж запосленом у Српској народној странци у односу на претходни посао из радне књижице. То што Српска народна странка, вољом Андрије Мандића, није уплатила ни цента Фонду ПИО, и поред два печата у радној књижици Мираша Ђурђевца, врх је леденог бријега махинација црвеног војводе. У конкретном случају, искључиво мислим на махинације са индивидуалним реперкусијама и неугодностима.

Све да судски оспори један једини случај, у наредном периоду, видјећемо како ће Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ оправдати десет или двадесет који слиједе.

Мираш Ђурђевац, иначе, дошао је тада у централу Српске народне странке, да би закључио радни ангажман и засновао, након тога, нови у општини Никшић.

Када смо црвеног ДПС-овог војводу питали зашто је тако поступио са Мирашем Ђурђевцем, он се почео бранити да се Мираш ,,нафатир’о” од Народне слоге 1996. године, те да је ,,тако купио вртачу у Будошу и шкоду”. Остале детаље нећу помињати због Мираша Ђурђевца и његове породице. Описаћу их, нема спора, ако буде потребно. Људсковина Андрије Мандића огледа се и у терминологији коју користи приликом разговора са техничким лицем када му саопштава:
- ,,Удари му тамо печат. Као да ће мудросер никшићки знати је ли му печат валидан. Нећемо му, иначе, ништа уплаћивати, имамо пречег посла. Доста сам се ја мучио око његових ,,трознака” када смо рушили Божа. Док он сазна да му нема радног стажа, питање је ђе ћемо бити и ја и он.”

Претпотстављам да Мирашу Ђурђевцу неће бити напорно да провјери ове тврдње у Фонду ПИО. Ако нигдје друго, а оно у службеним просторијама у Подгорици, поред стадиона ,,Будућности”.

Он није био једини представник СНС-а у Организационом одбору Великог народног митинга, уочи Ђукановићеве инаугурације на Цетињу, 15. јануара 1998. године, када је власт у Црној Гори и званично пала у руке сепаратиста.

А Мандић? Мегаломан, истанчани мегаломан. Патолошка потреба да нешто почне од њега. Уистину, не уображава да је геније, велики умјетник, непризнати стручњак, месија или рођени војсковођа. Искључиво има нереалне политичке планове, замагљену стварност, недостижне личне циљеве и, попут технократског Џона Дилинџера, ослобађа се свих који пуште коријене. Привид талентованог преваранта коме није проблем да ,,запали” и слаже свакога. Кошмар ,,изузетног значаја” који има, важности и више вриједности у односу на конкуренцију ,,ослободили” су га стварности. Зато се више и не сјећа ко му је савезник, а ко противник. Глуми ,,малог” Света Маровића којим се одушевљава. Опонаша га већ мјесецима. Само што Маровић свакога схвата озбиљно, и не кревељи се.

Мираш Ђурђевац није усамљени случај, него правило. У односу на Мираша Ђурђевца освета је наступила на егзистенцијалном плану, док је појединце из врха тадашње Народне странке – др Божидар Бојовић тукао приземније, не могавши да отрпи њихову симболичну политичку улогу током јануара 1998. године.

Допунске приче ради, Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ никада није опростио Ранку Кадићу што је био преговарач у име Демократске партије социјалиста – мр Момир Булатовић и Народне странке – др Божидар Бојовић, у вили ,,Горица”, када су ескалирали народни протести против Мила Ђукановића и ДПС-а, СДП-а и Народне странке Новака Килибарде. Кадић је, тада, заједно са Предрагом Булатовићем, шефом опозиционе делагације и мр Зораном Жижићем, преговарао са представницима режима о решавању сукоба између присталица Момира Булатовића и ,,народне милиције”. Са Радојем Контићем, прије свих. Помагао је, или посредовао, ако је вјеровати извјештајима периодичних новина из Србије, Горан Матић, министар из редова ЈУЛ-а. Андрија Мандић био је возач делагације ДПС-а мр Момир Булатовић и НС-а др Божидар Бојовић. Жмигавцима је упозорио обезбјеђење виле ,,Горица” да стиже љута опозиција.

У вријеме раскола у Српској народној странци, који је окончан смјеном Божидара Бојовића, у јесен 2003. године, Андрија Мандић је тврдио да је Ранко Кадић ,,војно грло”, те да је зато 1998. преговарао у вили ,,Горица”. Исте оптужбе понављао је, током шаптачких диверзија и изборне кампање 2006. године када је Кадићева странка наступала у предизборној коалицији са Социјалистичком народном партијом и ушла у Парламент, са једним, уз два мандата Народне странке и осам Социјалистичке народне партије. Црвеног војводу тада је забољела Кадићева неспремност да се придружи Српској листи.

Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ убјеђиваће Ферхата Диношу, након расписивања которских локалних избора 2008. године, да је Кадић ,,много паметнији” откада му је он, црвени војвода, ,,наручио пребијање” након сједнице Главног одбора Српске народне странке.

Пластичније:
– ,,Видиш ли овога Кадића, мој Ферхате?”, ћаска Мандић пућкајући неку спорогорећу цигару.
- ,,Видиш ли колика је то глава? Много је паметнији од тренутка када су га моји истамбурали. Ваљда му се нешто испретурало…”
Након дискусије силази и посланик Кадић:
- ,,Ево, Ранко, управо причам Ферхату како смо се испомагали током каријере и како си ти мени ваљао. А и ја теби, мико мој… Сједи да попијеш нешто…”, тврди и нуди црвени војвода док врхом цигарете ,,буши” скупштинску пепељару са државним грбом Црне Горе. Кокошком, како га је у том земану крштавао.

Уосталом, Кадићу ће опет бити све јасније када добије стари позив, у новом паковању, за гашење странке на чијем је челу. Из Мандићеве фиоке, из домаћег Пентагона.

Документа која сам приложио, а која свједоче о првом јавном ,,дочеку” Српске нове године након другог свјетског рата, пред Скупштином Црне Горе, потврђују да је Андрија Мандић био последњи на списку редарске службе Великог народног митинга (Списак лица потребних за рад Организационог одбора). Не спорећи да су, прије њега побројани новинари, глумци и песници, имали реалну улогу у стварању претпоставки за домаћу, традиционалну и национално пријемчиву атмосферу, логично је да је Инфериорни Преварант (hocus pocus prevarantus), затезао наранџасте траке око руку осталих редара или чинио нешто слично на ползу достојанственог народног скупа.

Пет година касније тврдио је да је могао само да надзире истовар ћепаница, балвана, сендвича, јогурта и препечене шљивовице који су стигли дванаестог јануара у касним вечерњим сатима. Није, вели, знао шта друго да ради, јер га преосталих једанаест колега из СНП-а, односно из његове ,,радне групе”, нијесу консултовали око ствари за које су били скупа задужени.

Прије него ће се, три године касније, назирати парламентарни статус СНС-а, кроз коалицију ,,Заједно за Југославију”, црвени војвода је био вриједан, као комунистички ударници током Прве петољетке. Није умио рећи ,,не”.

Коментаришући, када питају знатижељни за Мандићев лик и дјело, Божидар Бојовић би одговарао:
- ,,Добар, добар… Добар… Послушан. Шта ће… добар је… Трчи стално.”
Пред собом је имао младо и чечураво момче, које се није одвајало од мјењача у голфу, двојци, у бијелим чарапама и патикама, кошуљи и фармеркама. Неуморан… ко би наслутио да ће временом постати црвени војвода који ће узимати паре од подгоричког подземља за процес ,,рушења” власти. Што би рекао један београдски афористичар: ,,Инвеститор је испунио еколошке стандарде. Опрао је паре.”

Исто то момче бијаше лични возач Божидара Бојовића, Ранка Кадића и Пеца Поповића када су ишли код др Радована Караџића, оснивача Републике Српске. То неће спријечити црвеног војводу да у јесен 2009. године, у ,,Живој истини” код Дарка Шуковића, осуди злочине у Републици Српској, поготово ,,онај у Сребреници”. Још мање да нуди гостовање у ,,Живој истини” свештенику СПЦ који буде спреман да позове Радована Караџића и Ратка Младића, у име Цркве, на предају Хашком трибуналу, у сусрет референдуму о независности Црне Горе.

Крај свог политичког круга наговијестиће када је стопирао до тада подразумијевајућу помоћ Српској Православној Цркви за дочек Српске нове 2009. године, пред црквом Светог Ђорђа у Подгорици. ,,Оставио” је Цркву да се сама снађе. Зато је дочек 2010. био масовнији и благословенији.

Проглас Великог народног митинга

Чланови Организационог одбора из Народне странке – др Божидар Бојовић

Редар