Објављено од стране: Добрило Дедеић | октобар 4, 2015

Зашто ће пропасти протести: Идиот (2) и Покајник (1)

Центархалф Нове српске демократије Славен Радуновић, иначе митолошка личност, дао је најзначајнији прилог политичкој теорији и пракси у Црној Гори у времену од последњих државних избора. Он је овом несрећном политичком брлогу, овој мочвари у којој, умјесто крокодила пливају слијепи ћурани, презентовао идеју незабиљежену од када је мангулица реп искривила. Дакле, поменути буцмасти грађанин који је уз подршку гаравог Србина Андрије Мандића постао посланик да би се спасавао приватних дугова и распродаје имовине, условио је сву парламентарну опозицију на бојкот парламента ,,или нису опозиција“.
Е, чекај мало. Нормалан човјек овако резонује – како ће се срушити постојећа Влада ако бојкотујеш парламент? Ко ће изгласати скраћење мандата или избор прелазне Владе? Коме скратити мандат? Милу? Ономе у чијој је Влади Славен Радуновић, по сопственом признању, требао да буде министар трговине 2009. године? Од када му Мило не ваља, ако му је тада ваљао? Шта до тада није учинио, а од тренутка када Радуновићу није било мјеста у Влади, јесте?
Ако је Мило икоме учинио, њему је! Нема државе у којој Радуновић у Централном затвору не би гулио кромпир и присипао прасадима у корито због онога што је урадио радницима у ,,Офис центру“ и касније такси фирми коју је гранао по Подгорици и Никшићу. Међутим, изгледа да Милашин, како га зову, није преподобан само када су у питању његови партијски кадрови, него и центархалф Нове српске демократије и полутка Демократског фронта. У држави Црној Гори Славен Радуновић, опозициони посланик и ,,морални чистунац“, бившег је извршног директора ,,Офис центра“ 2010. године ,,замолио“ да ,,потпише уговор којим га ослобађа враћања кредита од 140.000 евра на име истог износа отпремнине“. Поменути бивши извршни директор ,,Офиса“ је то рекао пред судијом Привредног суда 23. априла 2010. године, а надлежни органи никада нису реаговали. Да преведем – пљачком 140.000 евра, Радуновић је покушао да намири приватне дугове у којима је до гуше након пропалих пословних ,,покушаја“, а радницима и стечајцима би могао да махне ,,па-па“ и да им да цуцлу, да не гризу нокте од нервозе.
Е, такви радници треба да траже прелазну Владу, они треба да проклињу мајчино млијеко због карактера државе у којој живе. И, наравно, управо је Мило Ђукановић крив, у сваком случају, да не буде спора, више од црмничке главуџе коју фризер мора шишати на квадрат. Јер, да институције система нијесу паралисане, грађанин који се више котрља него што иде, сада би свирао усну хармонику у Спужу, док сјеверац лепрша лишће са топола око затвора. Међутим, у држави Црној Гори од судског прогона њега штити имунитет, баш као што од италијанског правосуђа имунитет штити један добар прволигашки фудбалски тим из редова ДПС-а.
Или да погледамо из другога угла – поштени народ кога је овај режим заиста оставио без егзистенције и будућности, додуше у малом броју, али проводи вријеме у шаторима. Наивни ризикују покретање каменца из бубрега само да би Радуновић још једном серијом посланичких плата могао да отписује дугове!
Када је Андрија Мандић одлучио да прода Српску народну странку, извео нас је све из парламента, свакога од нас који смо тада били посланици, јер је императивно тражио да се не враћамо у Скупштину док Влада Црне Горе не повуче одлуку о признању лажне државе Косово. У чему је била суштина преваре? Противнике нестанка странке ваљало је избацити из Скупштине због страха од полемике. Онај ко би се вратио, зна се –плаћеник је, сарадник режима, слуга мафије и издајник српског Косова. Па ти реци, уради нешто што се може тумачити да је против суверенитета Србије и у прилог Влади Црне Горе док четнички војвода мучи свој желудац наводно загледан у бојна поља из химне краља Николе, и приде аскетски се подвизава. Подгоричке даме и старији људи распитују се за његово здравље и пале свијеће у цркви Светога Ђорђа и храму Христовог Васкрсења. За то вријеме, горепоменути центархалф му нуди лагану свјеже угријану супицу, даровану у тегли од 750 грама.
И трајао је бојкот парламента све док Мандић није овјерио нови мандат и освојио један и за Радуновића за којим се водила хајка због дугова од стране опљачканих, не само грађана Црне Горе, него и појединих ,,пословних партнера“ из регионалног окружења. Након тога, Мандић никада више није поменуо одлуку Владе о признању Косова и никоме није поднио рачун за превару са штрајком глађу. Није да нема последица – отписан је код Срба са Косова и Метохије, баш онако како би Радуновић желио да му се ,,дланом о длан“ отпишу дугови. Сву пажњу коју су му поклонили, сву енергију којом су му Марко Јакшић и остали фукнционери са КиМ-а, првенствено из ДСС-а, дали вјетар у леђа из Косовске Митровице за предсједничке изборе 2008. године, злоупотријебио је. Непуне двије године касније, у Евро-атлантском клубу рећи ће да је ипак прихватио одлуку Владе Црне Горе о признању Косова и да на исти начин НОВА може да прихвати улазак Црне Горе у НАТО чак и уколико о томе одлучи парламент, без референдума. То никада није рекао ни најновији ,,издајник“ Горан Даниловић.
Зашто ово поређење? Зато што је сада циљ сличан, средства иста, повод уобичајен, а разлози опет нивоа преваре. И ја на вријеме на то упозоравам. Имам право, ово би требала да буде слободна земља. Поготово ми из опозиције морамо се научити да слободно мислимо и да другачије мишљење или прогноза није гријех.
А тврдим овако – одласком Лекића и због хипотека из прошлости, Предраг Булатовић разумије, а гарави војвода осјећа, да је Фронт не превише далеко изнад цензуса. Свјесни су да је десетак одсто бирачког тијела с разлогом радикално усмјерено против ДПС-а и рачунају да тих десетак процента који им гарантују да стабилан цензус могу ,,покупити“ на улици. Уколико посланике осталих опозиционих странака ,,повуку за нос“ и изведу на улицу 95 одсто Црне Горе које презире лидере Фронта повући ће паралелу између ,,губаваца“ на челу Фронта и осталих који се разликују у политичком приступу, логици и методама борбе. Чувена мантра ,,само да падне Мило“ значи да је гарави војвода који неће ДНК анализом да утврди да ли је Србин, исти избор као и Срђан Милић. Односно да је свеједно да ли гласате Алексу Бечића или Небојшу Медојевића. Тј. исти вам је ДНП и ЦДУ или Српска листа и Нова српска демократија. Само је важно да не ,,расипате“ гласове, него их дате равно Славену Радуновићу како би и бившем извршном директору поравнао рачун. И да још због његових дугова спавате и под шатором.
И све то може да има смисла до тренутка када се протести морају прекинути. Јер, енергија коју народ улаже у протесте, као клатно се зањише на другу страну. Зато је Гаравом важно да пред Скупштином буду сви јер онда он није ни за шта одговоран. Поготово сада треба увући друге, односно преостале из опозиције, када је ситуација незавидна! Сви смо одговорни, а Радуновића ће имунитет штитити од потјера! Просто, да простије не може бити.
И долазимо до фунције Срђана Милића на овим протестима. Превелика закрпа за Мандићеву врећу која ће, колико и Гарави који чита с идиота, сносити последице за неуспјех! Без икакве потребе.
Од једне партије направити три за три године и онда доћи на вратанца првој фракцији која му је у Мандићевом интересу фатално разбуцала СНП 2012. године, на страну што је капитулантски или морално оптерећујуће, него је и политички наивно, вријеме ће показати и штетно. Мада, све има смисао под условом да се Милић скрушено покаје и да му Пеђа Булатовић одреди епитимију. За оне који не знају, епитимија је у Православљу средство којим свештеник може покајнику дати ,,правило против његовог сагрешења“ то јест налаже му исту за гријехе. Епитимија (грч. ,,епитимао“, επιτιμάω – забрањујем и επιτιμιον – казна, одмазда) налаже се грешнику у виду духовне казне или духовног лијека. Е, сад, за претпоставити да је ниво одмазде ипак у томе да Милић не даје изјаве за јавност и да се сложи са свим што му пропишу духовници Мандић и Булатовић. Што се тиче забране, она би се односила на суспензију могућности да присталице СНП-а иду кући са платоа испред Скупштине. Јер уколико старе добре и револуционарне екипе чланова СНП-а из подгоричког Градског одбора оду дома у вријеме вечере онда остадоше говорници сами. Што ти је дијалектика у најширем смислу – колико се донедавни сумњиви опозиционар Милић заљубљивао у ставове Иване Шебек, толико се данас Мандић заљубљује у његове. А колико се Милић искрено зацопао у Иванине, толико је и гаравом војводи стало до Милићевих.
Једино је душа у носу Радуновићу. Кандидат за Специјално тужилаштво каже да ,,слобода тражи људе“.

Наставиће се…

srb-cg-alb-bih

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: