Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (16)

– Како ,,одрадити“ пјешаке из Бијелог Поља, којима је ,,Образ пречи“ и приморати их да се разиђу испред зграде Скупштине Црне Горе?
– Само тротил Србина спасава

Након што се црвени војвода омастио и троуглом разливене топле пице, зачињене листовима пршуте, банално се осмјехнуо када је општински одбор Српске народне странке из Бијелог Поља одлучио да табанима подржи лажног штрајкача глађу. Зачела се идеја да се крене ка Подгорици, предлажу општински одбори да се сви посланици Српске листе придруже Мандићу и штрајкују у Скупштини. Представници Српске листе у неколико општина траже да и клубови одборника у локалним скупштинама отпочну са штрајком у знак протеста против владине одлуке да призна лажну државу Косово.

Тродневни ,,марш“ није имао искључиви карактер подршке једном човјеку. Била је то замишљена и коректно испланирана акција од стране оних који су, у суштини, самовољно ушли у процес њене реализације, са намјером да се придруже штрајку, не знајући да је он лажан. Иницијатори су сугерисали да акција изгледа као ,,спонтани одговор народа“. Али, идеја је дочекана на нож од стране оних који су се препали комликација које би могла да произведе. Андрија Мандић и Горан Даниловић нијесу жељели наставак приче о Косову и Метохији. Више су, него Мило Ђукановић, бринули да архивирају још једно ,,догађање народа“, поводом Косова, у Црној Гори. Толико о образу који је ,,пречи“. Након што је црвени војвода ,,продимио“ чувши иницијативу која је потекла из Бијелог Поља, Инсталирани Профитер је на себе преузео обавезу да ликвидира патриотску сагу.

Мандић је пјенио уз мантру:
– ,,Шта су ове будале наумиле?“

Инсталирани Профитер је обећао црвеном војводи да ће разводнити ефекте ,,пјешака“, те да ће се потрудити да их нико не дочека у Подгорици. Мало ће шетати са њима, од мојковачког Крсца, а више их бодрити из аутомобила у коме је одмарао јуначка стопала. Остало је још само да се испланира како технички разбити протест пред Скупштином и како демонстранте вратити кућама, обзиром да су, у међувремену, и приморски и никшићки активисти СНС-а одлучили да се придруже Бјелопољцима. Чланови Српске народне странке из Колашина, Мојковца, Даниловграда, Рожаја, Плава и још неколико општина, уз приморце и Бјелопољце, након два дана пјешачења, стигли су пред Скупштину Црне Горе 20. октобра око 15 сати. Прећутна стратегија и крајна намјера свих демонстраната била је да се не повуку из Подгорице док се не разјасне ствари са Владом Црне Горе.

Међутим, све је већ било регулисано договором Инсталираног Профитера са представницима неколико амбасада у Подгорици и кризним штабом неформалних структура моћи које одржавају режим Мила Ђукановића и Демократске партије социјалиста. Зато ће Даниловић, мегафоном стварног војводе Милете Павићевића, позвати, ,,у неко доба“, демонстранте да се разиђу испред зграде државне Скупштине.

Инсталирани Профитер, који је тада био предсједник Извршног одбора Српске народне странке, заједно са потпредсједником Гојком Раичевићем, одвео је разочаране демонстанте из Берана, Рожаја и Плава, након краха пред Скупштином Црне Горе, у ресторан на Златици. Тамо је њихов адреналин додатно спласнуо након дружења са Даниловићем који је, тиме, и формално испунио налог партијског шефа. Као што је Стјепан Месић деведесетих казао да је ,,његов задатак обављен, јер Југославије више нема“, Инсталирани Профитер је знао да је и његово политичко дјело у Црној Гори грандиозно, јер Србима, послије ове смијурије, буне никада више неће падати на памет. Могао је да одахне – до трансфорације.

Паралелно, подгорички општински одбор СНС-а је, испред својих просторија, почастио преостале штрајкаче ћевапима, пљескавицама, лозом и пивом, уз позив да се, око 18 сати разиђу и крену одакле су и дошли. АНБ и амбасаде оних земаља које су признале лажну државу Косово, закључили су свој посао у Црној Гори и констатовали да је потребно да се станар Андрија Мандић пресели из Скупштине Црне Горе на пристојнију и комотнију локацију са неограниченим менијем.

Жуљеви и незгодне последице од зноја трајали су наредних неколико дана. Почетком 2009. године, пар мјесеци након пјешачења за српско Косово, Инфериорни Преварант под контролом Црногорске ДБ саопштиће безочну глупост у Бијелом Пољу, током коктела, уприличеног на Божић, у просторима ОО СНС. Устврдиће да су ванредни парламентарни избори расписани ,,јер је његов штрајк приморао режим на такву одлуку“. Смијала се цијела БЈРЦГ. Пар дана након тога, тражиће пролонгирање термина заказаних избора. Благи Боже!

Годину дана касније, када су се црногорски националисти церекали жртви ,,шетача“, Андрија Мандић је смислио нови безобразлук. НВО ,,Православна слога“ из Београда додијелиће дијелу демонстраната који су пјешачили из Бијелог Поља, Плава и Рожаја ,,почасне плакете“ поводом годишњице ,,народног марша од Бијелог Поља до Подгорице“. На плакети је записано да су награђени ,,потврдили црногорско-српску част, достојанство и величину“, пјешачећи 120 километара. Дуализме, муко од давнина…

Када је освануо 21. октобар 2008. године, последице народног незадовољства и дефинитивно су саниране. Удбашко смеће, дневне новине ,,Дан“, освануле су са седативном насловницом, црвеним словима на црној подлози: ,,Народ власт презире, полиција је штити“. Уз слику наоружаних и кацигама опремљених полицијаца концентрисаних пред зградом предсједника Црне Горе, слику стана Славена Радуновића у ,,Максиму“ и двије слике на којима се виде демонстранти, полако се затварала прича о одбрани Косова и Метохије у Црној Гори.

Цинични наднаслов: ,,Хиљаде демонстраната из читаве Црне Горе пјешке дошло пред Скупштину како би изразили протест због признања Косова“, представљао је терапеутски метод лијечења народа од синдрома борбе за Космет. Пребацивање приче на друге, споредне теме. Операција је реализована директним договором Андрије Мандића и Горана Даниловића са уредничким тимом ,,Дана“ како би се замели трагови, а политичко дјеловање, од тог тренутка, па до прекида штрајка, срачунато каналисано на начин да све за шта смо се борили буде обесмишљено. Истине ради, пред Скупштином је, заједно са јавном и тајном полицијом, било 350 људи. Откад је ,,Дан“ најмрачнија ноћ, није тешко 350 ,,пјешака“ претворити у 35.000, ако треба, манипулације ради. И, све то, увијек послије битке, када је Ђукановићу стабилно тло под ногама.

А, током битке, црвени војвода је осјећао и нападе хистерије. Када се други човјек Извршног одбора Гојко Раичевић, мимо плана, по повратку из Београда, солидарисао са ,,шетачима“ и прикључио колони из Бијелог Поља, црвени војвода је, у трајању од неколико минута, услед последица бијеса, напустио сопствено тијело:
– ,,Види овога мањинца… И он шета. Лудило! А, да, па не ради он то ни због мене, ни због Косова, него да смрша.“
Раичевић је, раније, на сједници Главног одбора СНС-а у Котору, уочи извјесне владине одлуке, предложио блокаду свих прилазних путева Црној Гори у мјери капацитета којима располаже Српска листа и у општинама у којима у завидном броју живе Срби, на што се Мандић накостријешио. Неколико десетина сати касније народно незадовољство због владине одлуке ,,правилно“ је усмјеравано – на воденицу Мила Ђукановића. Провјерени рецепт манипулације масама, када се она изложи, као у ноћи Великог народног митинга, на ,,увид“ држави и полицији на једном, централном мјесту, реализован је и у Црној Гори. Грађани су одушили у Подгорици, покошкали се са полицијом, уз сукобе пред зградом Скупштине и – отишли кућама. На начин на који је то Раичевић и ,,пророковао“ док је црвени војвода правио колутове очима. Двојица челних људи СНС-а журили су да окончају буну, осам дана касније да обесмисле намјере оних који су пјешачили десетине километара. Имали су пречег посла. Слиједила је трансформација. Није се смјело закаснити.

Остале су још само ситнице, дугмићи. Извести, на најбезболнији начин, Андрију Мандића из зграде Скупштине у којој се главни јунак ове сапунице већ био ревитализовао. Уосталом, ко може да се не сажали на човјека који тражи парче пице да би утолио глад? Практичније, ко би на савјести носио делију који се бојао здравствених компликација уколико не омасти брк?

Колико је данашњи лидер НОВЕ луцидан макијавелиста и колико му ништа није свето показује и једно ,,грешно“ сјећање из августа 2006. године. На врелини, на неких четрдесетак степени изнад нуле, Српска народна странка се борила за преимућство унутар три подједнако јаке опозиционе групације. Национални пандам грађанској политици Социјалистичке народне партије и Покрета за промјене била је Српска листа, на чијем се челу налазио Српски Јуда. Увјеравао ме је касније један познаник да се издајник не постаје, да се просто рађа.

Дакле, док су горели борови у околини Подгорице, под теретом сунчевих зрака који су се преламали на остацима стакла, у глави Инфериорног Преваранта под контролом Црногорске ДБ, рађала се и зренула епохална идеја. Била је производ одговора на питање како постати мученик за Српство, а извући неокрњену и читаву гузицу, те како најбоље, и у тренутку, манипулисати емоцијама понижених и острашћених Срба, након референдумске пљачке. Андрија Мандић није имао времена да размишља како да се Срби организују у ноћи 21. маја и пруже грађански отпор издајничком режиму Мила Ђукановића који је покрао референдум. Ваљало је превеслати избезумљеног Предрага Булатовића који је, такође, гледао да пружи што ,,достојанственији отпор“ и да се ништа не деси.

Како сад, мајчин сине, у сред Горе Црне, у којој полусвијет навелико пјева: ,,Црна Горо, мила мати, ноћас ћемо Србе клати“, направити атмосферу из које се изводи закључак да су црногорски неонацисти намерачили црвеног војводу за главног противника њиховог идеолошког експеримента. Red Duke је одавно знао да повремене варнице, у правом тренутку, најбоље буде и потпаљују емоције. Зато ће, прије варничења на Цетињу, током предсједничких избора, варничити, на срећу само у његовој глави, током кампање за парламентарне изборе 2006. Одгонетнуо је како може, једним ударцем, надмудрити Предрага Булатовића који је, након референдумског пораза, политички онемоћао. Декларисани национални Црногорац и главни кривац за пораз, Булатовић је сазрео за политичку пензију. Требало га је ћушнути низ литицу на начин на који то, из небуха и кварно, чини Душко Дугоушко досадном пингвину у једном цртаном филму.

Знао је Мандић и да је Небојша Медојевић, неутралним понашањем током рефрендумског процеса, постао интересантан за српско бирачко тијело. Социјални популизам зна бити опијум за обесправљене слојеве друштва. Доскочити, дакле, и једном и другом, и показати се Србином са дна каце коме је глава на режимском нишану. Постојећу атмосферу друштвеног страха којој су изложени Срби у постреферендумској Црној Гори, у којој су препуштени самима себи и терору режима, пожељно је зачинити осјећајем фаталне несигурности човјека који се кандидује за њиховог лидера.

Зато је и предложио:
– ,,Идеално би било када би неко моје паркирано ауто дигао у ваздух. Клас динамита или неки Молотовљев коктел који би трајно уништили аутомобил, током ноћи, подигли би тензије у Црној Гори. Тако би Српска народна странка избацила СНП и Покрет за промјене из игре за ове изборе. Они морају да спуштају тензије, јер само тако, њиховом грађанском причом, узимају гласове. Понашаће се као да се ништа није десило. Ми тензије морамо подићи, ако хоћемо да будемо најјачи у опозицији.“

Када га је неколицина сарадника приупитала шта се добија кандахарским методом, црвени војвода је, уз благи осмјех, облак дувана изнад главе и пламену чашицу у руци, ријешио једначину:
– ,,Ако ово добро организујемо и одрадимо, ни Булатовић, ни Медојевић, немају никаквих шанси. Срби су данас рањиви и потребна је варница да се наелектрише и паметно каналише револт бирача за заједничку државу.“

Само неколико дана раније, Андрија Мандић је, у манастиру Дајбабе, обећао том истом Булатовићу, Предрагу Поповићу и Ранку Кадићу, у присуству Митрополита Амфилохија, да неће разбијати референдумски блок за заједничку државу, те да ће јединственим наступом са СНП-ом, НС-ом и ДСС-ом ићи у ревизију државног статуса или поништавање референдумског резултата којим је Црна Гора постала независна држава. Током љета 2006. године никоме из ове четири странке није падало на памет да призна референдумски резлутат који је прогласио комирани Франтишек Липка. Сви ће то урадити у рано прољеће 2010.

Мандић је, ипак, и прије састанка у манастиру, одлучио да сепаратно наступи на септембарским изборима 2006. Након што му је врх једне од управа Службе државне безбједности Црне Горе предочио теренску анализу и ,,начету“ леопардову кожу бирача који су гласали заједничку државу, осјетио је политички простор и одлучио да се освети Предрагу Булатовићу за понижења током рефрендумске кампање. Булатовић је Мандића рангирао као четвртог лидера блока за СЦГ. Црвени војвода се посебно, тих дана, расрдио чињеницом да је редовно, на митинзима, био ,,уводничар“ Ранку Кадићу, за кога је знао рећи:
– ,,Шта ми ради Пеђа Булатовић?! Спрда се са мном, редовно ми намјешта да говорим прије онога аблека… Нека, нека, проћи ће и ово. Завршиће Мило посао 21. маја, па ћемо другачије мијешати карте. Не може опстати држава коју брани Предраг Булатовић.“

И, заиста, Мандић је п(р)омијешао карте. Руку на срце, ни референдумски блок за СЦГ не би могао ревидирати последице 21. маја, све и да је заиграо на карту компактности. Свима је било јасно да лидери тог блока немају било какав припремљен одговор на потезе Мила Ђукановића. ,,Дебела кокошка“ како је црвени војвода јавно и од милоште називао грб Црне Горе, виорила се ,,на црвеној крпетини“, што је био Мандићев еуфемизам за црногорску државну заставу. И све то на Ист Риверу, у најмногољуднијем граду на планети, пред сједиштем Уједињених нација.

Ипак, нико га није вукао за језик када је, пред Митрополитом, покуњено и невољно обећао опште јединство које је трајало до тренутка када се докопао излазних врата и манастирских степеница, наниже. Већ је одиграо ролу и са дијелом српског ДБ-а који је ,,братски“ подупирао пројекат независне Црне Горе, неколико мјесеци прије. Мандић је убиједио себе да може бити играч задатка и голгетер неколико обавјештајних служби. Надао се да ће та игранка бити трајнија неко вјеверичин брак. Уосталом, одавно је заступао тезу да у цркве и манастире ,,иду само болесни људи“, па је желио да дјелује ,,превентивно“ након што је напустио Дајбабе, ваљда како му нешто не био ,,прионуло“.

,,Најизненађенији“ поступком црвеног војводе био је Ранко Кадић који ће, десет дана касније, свједочити да су сви знали да ,,Мандић лаже“, те да су преостала тројица опозиционих лидера интерно констатовала такав поредак ствари након састанка.

У оваквим околностима, будући војвода који то није, одлучио је да пронађе добровољца који би му приждио макину. Лично, није имао храбрости за такав чин, јер се, ваљда, бојао барутних честица на прстима који личе на чворове од тељига. Нудио је потенцијалним добровољцима пар дефанзивних и офанзивних бомби и неколико паковања војног експлозива ,,тротил“ које је донио са дубровачког ратишта. Ускадиштио га је, уочи рефрендума, у појати, у Пољима, надомак Мојковца.

Тврдио је да је у питању ,,чудовиште које може да разнесе и било коју гаражу, а не само ауто“. Он то поуздано зна јер је ,,резервни капетан“ и, такође, зна што се може учинити са ,,материјама велике разорне моћи“, односно са 100 грама ,,тротила“ и 60 центиметара спорогорећег штапина.

Ипак, доборовољца, односно будале, није било, јер Red Duke не улива повјерење. Успут, ни Срби се кроз историју нијесу показали као нација која тероризмом или ,,подметањем“ тероризма решава своје проблеме. А ни често докона браћа у Управи нијесу били заинтересовани за призивање електрицитета. За помоћ Мандићу, са мјером и без безбједоносних пријетњи – свакако. Осмислиће му за крај и последњи чин – статус мирнодопског црвеног четничког војводе, у смислу активног страшила за националне мањине у Црној Гори. Арсенал АНБ-а и ДПС-а је, уосталом, неисцрпан.

Наставиће се…

У следећем наставку:
Како је Славен Радуновић одрадио свој дио посла и прекинуо протесте у Подгорици?